У Бога верујемо или не верујемо, али код гатара одлазимо, бацамо чини другоме, из ко зна каквих разлога, пакости, злобе, зависти, љубоморе, шаљемо пакосне мисли и речи, непомјанику на ноге долазимо, мрзимо, гневимо се, без икаквог разлога.
Господ изричито помиње у Светом Писму да тамна страна постоји као ентитет, као (не)биће, као (не)личност, али на жалост многи људи не желе да верују у то. Многи, међу оним дивним и скоро савршеним, верују у Бога, у љубав, али не желе да верују у постојање ,,кнеза таме“.
Они који се дубље упуштају у молитву и хришћанску мистику, врло брзо осете реалност постојања ,,тамне стране", која жели да одемо што даље од Христа, што даље од Творца, једни од других, која жели да нас исквари, да нас учини егоистима и безочним хедонистима, да нас свађа, која сеје те пакосне мисли, те тако да и упропастимо себе као личности и изгубимо Вечност.
Наравно да не треба да помишљамо на ту ,,тамну страну" и да у Бога, нашег Родитеља, верујемо из чисте љубави и слободе, не из страха, али понекад треба и да неког потресемо овим сазнањем и да кроз тај потрес он дође себи!
Бог итекако постоји и Он јесте наш Бог и Бог целог универзума, Света Тројица; Отац, Син и Дух Свети, Бог Љубави и заједништва, али на жалост постоји и она, тамна страна, духова под небом, палих анђела, мегахедониста и мегаегоиста, који желе да сурвају у амбис са њима из пакости све више људи.
Зашто то Бог допушта?! Допушта из љубави, дао је слободу свима и жели слободне људе, песнике, поете, креативне алтруисте, да се покаже злато, да се засијају дијаманти и одвоји жито од кукоља, те да само они Његови наследе Царство Вечности са Њим. Питање је опет, зашто ми кад све знамо ово, бежимо од нашег Родитеља, од Свете Литургије, од Његове Цркве и бавимо се делима таме, а не делима Светлости и не ходимо ка тој Светлости. Зашто се показујемо Богопротивницима, а не синовима Светлости?! Нема љубави ван Христа и Љубав долази од Христа, као и доброта и сам живот и не бавимо се делима таме онда?!
Даћемо одговор за ово, јер нам је много дато, много Светитеља, благодати, талената, а ми све користимо за егоизам, хедонизам, среброљубље, за пакост, а не за Љубав, за давање, за човекољубље, алтруизам! Наравно да има добрих и предивних људи и ван Цркве, али се нико не може спасти на свету ван Литургије.
Запамтимо, имамо доброте и љубави само зато јер се служи Света Литургија којом живи цели свет, јер се на Литургији моли за цели свет и даје се дажд целом свету, приноси се бескрвна жртва, Свето Причешће, за живот света, а хришћани носе Крст за васцелу творевину, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом. Када нападамо Цркву, нападамо себе и сечемо грану на којој седи цели свет, па и ми сами; нисмо тога свесни, а мислимо да све знамо. Зато се не бавимо делима таме, него будимо синови Светлости!
За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић