Ово је дивна једна прича! Чусте како Господ великодушно предаде таленте. Талент је једна врста платежног средства, у оно време када се то догађало. Талент је био велика вредност. Један талент је вриједио 300 златних дуката. А, у ствари, свако од нас, по крштењу своме и рођењу, добије тај талент. И, сад је овде питање: како ћемо тај свој талент употребити? Хоћемо ли га стварно закопати, не трудити се - или ћемо га умножити? А, како га множимо? Па, свако на свој начин.
Видите, каже се: и хендикепирана дјеца имају таленте. Какав таленат? Па, ТАЛЕНАТ ЉУБАВИ! Или, слијеп, просјак, или неко ко је потпуно немоћан - сви имају талент! Питате се: како има талент неко ко не може? ИМА! Да би други могао да чини добро дјело на њему! Да би спасавао своју душу. Јер, свако богатство овога свијета је неправедно и временско. Њега неће пренети тамо. Само скрштене руке и блиједо лице. Никако материјална добра; само добра дјела се преносе.
Видите како се то у животу догађа: видите око себе талентоване умјетнике, сликаре, музичаре, талентоване пјеваче, спортисте, фудбалере... И, тако се деси да тај неко, понесен тим талентом, или као велики глумац или као велики спортиста, заборави Живога Бога. И, одједном, почне да мисли да је тај талент његов, од њега, он је бог! И, онда заборави на вријеме, заборави на старост. Глумица или глумац заборави да, већ са првом бором, већ са првим промјенама на тијелу, које су нормалне, већ се губи та љепота у коју су се клели.
Или, онај фудбалер, или спортиста, или тенисер, који је изузетно стајао иза лопте или иза рекета, у једном одређеном моменту почну мишићи да му се коче... Не може... Јер, све има своје вријеме и свој рок! Нико не може себи продужити. Како се каже у Јеванђељу: ни једну бијелу длаку поцрњети, нити црну обијелити. И, шта се дешава? Тај који је свој талент закопао у земљу, односно, у себе, у свој егоизам, он ће тада открити, у једном страшном болу и трауми, да је то промашено, да он већ није више тај врхунски спортиста, али ће га раздирати та мука и жеља што га више не славе, што га не носе на рукама, што му не дијеле овације. Или, она глумица или глумац, који некад просипаше љепоту своју физичку и људима остајаше дах за тим, да одједном, одједном, не могу себе више ни у огледалу да погледају.
Значи: Господ Бог даје таленте СА СМИСЛОМ. Коме је више дано, од њега се више очекује и тражи. Коме су дати таленти, ма које врсте, ако они нису везани за Бога, ако нису везани у смислу да се умножава тај појам да припадамо Богу, и да су само од Бога и Богу, да је то Његово, а да смо ми све то посудили, онда смо ми те таленте закопали.
И дјеца наша! Дјеца су исто талент који нам Бог даје. Замислите ви како се људи умисле: да су они ти – “Могу ја имати дјецу кад хоћу...” Па, онда, планирају, нарочито ово сад, у данашње доба, па којешта узимају да спријече рођење, сматрајући: они су ти који могу кад хоће да донирају дијете и да га имају! И, онда се деси да, баш кад хоће, онда не могу. Јер су промашили. Из једноставног разлога: тај талент нису на вријеме осјетили, него су талент, који је Бог дао, спречавали, закопавали, закопавали, док на крају, у великим невољама, покушавају вештачки. А, ви знате чему то све скупа води.
Значи, ТАЛЕНТ ОД ГОСПОДА ЈЕ СВАКИ ТАЛЕНТ КОЈИ ДОБРУ ВОДИ И КОЈИ ЋЕ ГА ДОВЕСТИ ДО СПАСЕЊА. А, талент који човјек закопа, у своју гордост или у свој егоцентризам - значи да је само он, па он и само он! - онда је то закопано и онда ће, пре или касније, завршити тамо где је плач и шкргут зуба. То је страшно! Плач и шкргут зуба! Пазите, то је из Светог Јеванђеља, то је устима Господа и Спаса нашег Исуса Христа, другог лица Свете Тројице, речено. Страшно! Плач и шкргут зуба. То ми заборављамо. Стално заборављамо и стално, на неки начин, одуговлачимо пут тог спасења, и чишћење тог талента нашег. Сигурно да никад није касно, али, у сваком случају, да се сјетимо да све оно што је од Господа - то је на добро, и да свако добро долази одозго. Господ благосиља свако добро и умножиће још за живота таленте. Још за живота! А, каже се: и на ономе свијету, Господ даје да сваки онај који је у нечему таленат свој развијао, да га развија и даље.
Протојереј Војислав Билбија
Извор: saborna-crkva.com