Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин Василије угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“
Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Василијево срце му је говорило да је човек у невољи и он је наредио кочијашу да заустави кочију и позва сељака да сазна шта се догодило.
Он му је испричао да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву, да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао, и да би себе утешио, као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“
Василије, који је иначе био верник и веома милостив човек, поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла и почео је да одбија ову помоћ, а Василије га је подсетио на сопствене речи које је малопре изговарао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.
А Василије се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
Одједном, иза леђа чује глас његовог личног берберина, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, како виче: „Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш? Демон ме је преварио! Молим те Христом Богом, смилуј се!“
И у једном даху је, збуњеном и затеченом Василију, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и убије. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело планирао, а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна, али му није било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за га опроштај.
Василије га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео и његових речи „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата.
Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.
Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.
Свети Серафиме моли Бога за нас!