Ако се савремени човек упита шта је вечни живот он ће рећи: "То је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости; то је место и стање у којима су укинути свако зло, смрт, трулежност, несклад, у којем ништа не помрачава људску душу; вечно пребивање тамо где пребивају Анђели и свеци и у које Божанство снисходи Својом неизрецивом светлошћу." И овде су опет померени акценти: вечни живот је место блаженства и стање које се карактерише као радост душе.
Међутим, овде је пропуштено нешто веома важно, а то је: Бог не даје само Своје, што само по себи већ превазилази људски разум, већ даје Себе Самог, чини човека богом по благодати. Пред овим даром сва људска дела не могу да се не изгледају бесконачно мала. Господ је обећао да ће дати за дела милосрђа неизмерно већим уздарјем, али овде Он даје човеку с чим се ништа не може упоредити, што нема аналогије, оно што премашује све људске појмове: даје Себе Самог. О каквим заслугама овде може да се говори? Како се може "зарадити" Бог, како се Бог може добити као награда? Овде је тајна мистичне љубави Божанства према људској души. Остало је потребно само како би зов ове љубави био услишен.
Трагедија савремених хришћана се састоји у томе што они траже Божије као своје наслеђе, али не траже Самог Бога као извор вечног живота. Њима је несхватљив светоотачки израз обожење; њима је несхватљиво шта значи постати бог по благодати. Не схватајући, они то ни не желе. Они желе само повратак изгубљеног Едема као предивног врта где цвета небеско цвеће, где нема старости и смрти. За њих добра дела постају својеврсна гаранција за добијање вечног блаженства. Међутим, тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења - не само као повратак у безгрешно стање, већ и као пут душе ка Богу кроз причешћивање Његовом Божанском светлошћу, кроз усхођење и озарење, кроз улажење у Божански живот, пут вечног бесконачног богоуподобљења је нашим савременицима несхватљив.
На Крсту је Господ нас заменио Собом. У црквеним Тајнама Дух Свети припрема људску душу за нови живот кроз сједињење с њом, сразмерно њеној припремљености за ово сједињење. Спасење је велики дар, а савремени човек гледа на њега као на нешто обавезно и као на нешто што одговара достојанству самог човека. Треба схватити шта је главно, шта је највиши човеков циљ. Коначни и истовремено бесконачни човеков циљ је обожење. Оно се остварује само посредством благодати. Благодат се човеку даје само у Цркви, у овом пољу вечне Божанске светлости која је у узајамном дејству с људском душом и невидљиво је просвећује (у неким случајевима ово просвећење душе Божанском светлошћу може бити толико јако да постаје очигледно, видљиво чак и за људе из околине).
Тајне Цркве за своју основу имају искупитељну жртву Христа Спаситеља. Господ је заволевши нас још пре нашег постојања испунио све како би нам даровао не само Своја неизрецива добра, већ и Себе. Спасене Он види као одраз Свог неизрецивог образа, у спасенима пребива као у живим, бесмртним, нерукотворним храмовима. За њих је Он све - почетак и крај.
Без освећења благодаћу спасење није могуће. Они који говоре о спасењу само кроз добра дела самим тим стављају известан знак једнакости између ових дела и дарова Божјих, док су добра дела само услов за испољавање и развој осећања љубави, пошто су љубав према Богу и љубав према људима неодвојиве једна од друге. Човек са својим добрим делима, који се нада да ће за њих добити спасење личи на просјака који сакупивши неколико бакрених новчића сматра да се за њих може купити царски дворац.
За спасење је потребан преображај човека. Овај преображај Духом Светим почиње на земљи, у Цркви и с преласком у Цркву Небеску не завршава се никада. Само благодаћу Духа Светог Који делује у Цркви човек може да постане бог по благодати у вечности.
Архимандрит Рафаил (Карелин)