Ново у Новоме Завету је то, да први Адам није могао да прође кроз неко дрво или стену у Рају, пре греха. А Нови Адам има биолошки као наше тело, али са једним плусом, са једним додатком са новом способношћу, да напусти тело своје Маме без реза царскога, и она бескрвно и безболно Њега рађа и остаје девојка. То је нова способност, да Богочовек може да прође кроз друго физичко тело.
Тако он може касније да прође кроз камену плочу из гроба, који остаје запечаћен. Улази кроз закључана врата, што Тома није веровао док није дотакао (Јов 20,27). Он о вазнесењу без икакве летилице, ракете, напушта овај космос, што значи да он својим телом пролази кроз усијане звезде и кроз хладне пустиње космоса. То је нешто ново у човечанству, уопште у овом космосу. Значи он је сада ван простора и времена на небесима. А Енглези имају две речи: „sky“, то је небо, овај космички простор, а „heaven“, то су небеса (код нас небо у множини).
То уопште није простор. То је интимност и близина ангела. Па почиње небеска хијерархија: ангели, архангели, престоли, власти… па на врху, херувими и серафими они су најближи Богу и зато се сликају серафими са црвеним крилима и црвеним лицем, јер су они најближи огњу божанства и напуњени су тим огњем божанства да су све црвени у лицу.
Тако да је то нешто ново, да је наша вера Новога Завета, изнад очигледности науке и магије. Хемија и магија, очигледне формуле моћи, могу да се злоупотребе (оним сељацима који не знају те формуле) и могу да им се ти магионичари, хемичари наметну за богове. А наша вера је изнад очигледности (где нема слободе), наша вера новозаветна је у атмосфери слободе, а то значи чудеса и нечег непојмљивог за научну логику.
Није ни сатана нашу прaбабу Еву силом натерао да она загризе оно забрањено воће. Она је онако лаковерно, лакоумно да кажемо глупаво али слободно поверовала да је он бољи пријатељ него Бог и зато је загризла. Она је размишљала: „Што да ја учим школу код Бога? Ја ово поједем, магиjски и одмах постајем свезнајућа као Бог“ (Пост 3). То је било искушење Еве и Адама. Тако ни Христос неће никога силом натерати да иде на причешће.
Значи после оног пада на испиту под оним дрветом познања добра и зла, имамо поправни испит, цело човечанство под Крстовим дрветом на ком је распет Богочовек који каже: „Ја вас волим до жртве и умрећу за вас, и Отац мој вас воли и бићете као богови, где сам Ја и Отац мој, али вас молим да на моје обећање верујете барем онолико колико је ваша прабаба Ева веровала на ђаволово обећање (а он је исто шаптао: бићете једнаки са Богом)“.
Ето зашто у православној Цркви остаје слобода. Код нас нема инквизиције. Зато ми учимо, наше краљеве и цареве да нема смртне пресуде. Па кажемо цару у Русији: нека он буде у прогонству у Сибиру, тамо нека вама бесплатно ради, а ми попови очекујемо да се он у старости покаје. А у то време (XVIII. век), док је у Руском царству био законик без смртне казне, тобож у културној Француској после револуције, гиљотина ради пуном паром. Зашто је то њима изгледало хумано? Па зато што је пре тога папа живе људе спаљивао на ломачи. То је та грозна Европа тобоже културна. У односу на Византију то је варварија. Чак и наш Душан је у имао законику нешто да одсече руку, никад није имао спаљивање.
(Наставиће се)
Епископ Данило Крстић
Извор: rastko.rs