Та ноћ у Хитној служби била је веома напорна. Пацијенти су се само смењивали. У паузама, лекар је обилазио пацијенте који су лежали у амбулантама. Усред ноћи, позваше га поново на пријемно одељење.

Међу пристиглим пацијентима био је један бескућник. Лекар погледа прљавог човека који је лежано на носилима и, осетивши несносан смрад, брзо се одмаче. Након што је примио остале болеснике, он се наслони на софу и паде у сан. У сну је угледао свјетлост, и та свјетлост га је натерала да почне да се моли за спас своје душе. Из светлости се зачуо пријатан, леп глас: „Молиш ме да те спасим, а ти мене ниси хтео да спасеш.“ Следећег јутра, пре визите, синуло му је: „Синоћ нисам помогао бескућнику, био је то Господ!“

За мање од секунде створио се на пријемном одељењу. „Где је? Где је онај бескућник којег су синоћ довели?“ –„Умро је“.

Ћутке се попео у ординацију и, пришавши столу, нашао папир на ком је писало: „Да, то сам био Ја“. У тренутку му је пред очима прошао цијели његов живот. Скинуо је мантил. Више га нико никада није видео у болници.

Уочи Божића 2018. године у Хидикусу у Северној Осетији упокојио се јеромонах Јосиф, доктор медицинских наука. Био је потпуни бесребреник, молитвеник и испосник.

У Иљинском храму, где је служио, пред крај литургије пред храмом би се стварао ред бескућника. Стајали су и чекали. Онда би изашао отац Јосиф, делећи свима новац, и лица бескућника озаривала би се радошћу и љубављу. Послије упокојења, тај блажени осмех појавио се и на његовом лицу.

Како су величанствена дела твоја Господе!