Црква Божја нам свакога дана доноси јеванђељску благовест. Јеванђеље је бездани студенац духовних добара. Целог живота спознајемо ову истину и нема краја и конца благодати коју можемо захватити сваки пут кад читамо Божанску реч. Сваки пут кад узимамо у руке и читамо оно што смо прочитали већ неколико десетина пута, и чега смо наизглед постали свесни, видимо нешто ново: у томе се садржи велика тајна, иста таква тајна као што је тајна Богопознања. Човек спознаје Бога целог свог живота, и у Царству Небеском ће вечно уживати у овој спознаји Бога.
Јеванђеље је као прозор Божанске благодати и ми из њега удишемо свежи ваздух који исцељује нашу душу, даје нам снагу, освежава ум и освежава наш вид. Ми оздрављујемо, обнављамо све сваки пут кад приступамо страницама Светог Писма.
Поред многих Црква нам је припремила причу о чудесном улову риба. Господ је проповедао у Галилеји и народ се тискао око Њега: било је врло много људи који су желели да поразговарају с Њим, да чују учење из Његових уста. Било их је толико много да Му је било тешко да говори са свима њима. Нашавши се на обали Генисаретског језера Он је угледао рибаре – будуће апостоле. Пошто су били професионални рибари они су се целе ноћи бавили својим занатом, својим послом којем су посветили цео свој живот, као што је био, на пример, апостол Петар који је већ био човек у годинама, искусан и зрео.
Дакле, ови људи су целе ноћи ловили рибу и ништа нису ухватили и Господ је видео како пребирају своје мреже. Ушавши у Петров чамац удаљио се мало од обале тако да Га сви виде и чују и проповедао је седећи у чамцу. А затим, кад је завршио ову проповед, рекао је Петру: „Баци своју мрежу.“ Петар, рибар, професионалац у свом послу, који се у све то добро разумео, и који се осим тога, трудио целе ноћи, каже Христу: „Целе ноћи смо ловили рибу и ништа нисмо уловили, али ћу по речи Твојој поступити онако како Ти кажеш.“ Сам је сведочио о томе, по својим овоземаљским знањима, да Христос моли да учини нешто наизглед потпуно бесмислено – али је испољио смирење и послушање.
Бацили су мреже и извадили су толико рибе да је мрежа почела да се цепа, морали су да позову своје другове – то су највероватније били Јаков и Јован, синови Зеведејеви, њихови пријатељи, такође будући апостоли, и други рибари чија имена не знамо. Почели су да ваде ову рибу и било је толико да њихови чамци само што се нису потопили – толико је богат био улов. Могуће је да никад нису имали овакав улов, чак ни у најсрећнијим и најуспешнијим данима. И видевши ово чудо, Петар се поклонио Христу и обузет страхом и ужасом рекао Му је: „Изађи од мене, Господе, ја сам грешан човек,“ – схватио је да се пред њим не налази само човек и само учитељ, већ да је то Син Божји. И он, као верујући човек, који је познавао предање, као човек чије је срце било отворено за Бога, схватао је да је блискост Божанства за грешног човека нешто страшно и опасно, па моли Христа да оде од њега, зато што признаје своју греховност.
Међутим, Господ му одговара: „Не бој се, Петре, од сада ћеш бити ловац људи.“ И онда су ови рибари извукли чамце на обалу с тако богатим уловом који је за њих представљао велико богатство – можда су од овог улова могли да живе читаву годину. Све су то напустили – и улов, и своје чамце на обали – и кренули су за Христом, постали су Његови ученици.
Из ове, наизглед једноставне приче, можемо извући мноштво лекција. Као прво, лекцију смирења коју нам даје апостол Петар, а апостол Петар је за нас пример још и због тога што смо сви ми без изузетка Христови ученици, позвани смо на апостолско служење. Не само да се молимо Богу и да Га молимо да нам на неки начин помогне у нашим пословима, да молимо за своје здравље, за свој породични живот, већ смо позвани да служимо Богу, позвани смо да будемо ловци људи – свако по свом таленту и умећу. То не значи да треба одмах да се попнемо за говорницу и да све учимо како да живе, као што неки чине, па то испада веома глупо и не доноси никакав плод. Ипак, сви смо призвани да будемо апостоли, сви смо призвани да својим личним животом покажемо шта значи бити хришћанин, шта значи примати Бога у себе; да покажемо како се човек мења, како светли унутрашњом духовном светлошћу и његова дела доносе добар плод, мир, љубав, слогу и какву снагу дају.
Међутим, то није могуће без смирења, које је испољио апостол Петар. А ми често говоримо свештеницима: „Чему то? Зашто то? Па ја већ све знам. Све сам разумем.“ Уопште, човек је данас веома горд и кад му неко каже нешто корисно за њега прва реакција већине људи јесте да пруже отпор. То је чудна ситуација. Апостол Петар је био старији од Христа, и то много. Христос је за њега био младић, али Га је он послушао, послушао је Божанског Учитеља, одбацио је своје знање о риболову и поступио је онако како га је Христос учио, па је зато имао тако богат плод.
А друга лекција је следећа: увек треба да будемо спремни да оставимо све ради Христа. Ови апостоли су оставили сву своју имовину и све своје послове и кренули су за Њим. Какву су одлучност имали да иду за Христом и да Му служе! То је одлучност која недостаје свима нама – гордим и самозадовољним, самозаљубљеним хришћанима. Зашто у Русији већ данас има тако много манастира и тако мало монаха? Зашто има толико много људи у зрелим годинама који не преузимају на себе никакву одговорност? Пролазе једни поред других и годинама се ништа не дешава. Зато што се плашимо и зато што веома волимо себе. Жао нам је себе и зато ће плод који ћемо донети Богу бити много мањи од оног који је Господ очекивао, од оног који је био могућ по талентима и могућностима, по слободи у којој живимо.
У Цркви никад није било оволико слободе и оволико слободе избора – и тако је мало људи који се одазивају на призив Бога, али сваки човек овај призив чује и зна. За сваког човека ће у животу наступити тренутак кад ће или преко својих ближњих или на неки натприродан начин добити сигнал и схватити ко је треба да буде и за шта је способан захваљујући талентима које му Господ даје. Али нама је жао себе, зато је код нас толико много манастира обновљено, а у њима живи по десеторо људи. Зато имамо много храмова, али често нису пуни људи. Жао нам је себе и не верујемо Христу.
Не слушамо Га, не слушамо Цркву, не слушамо Божанску истину, не поступамо као апостол Петар, зато што смо „најпаметнији на свету“, везани смо за своју материјалну – неко за већу, неко за мању – компоненту нашег живота.
А све ово се дешава још и због тога што превише ретко читамо Божанско Јеванђеље. Не треба да прође ни дан, а да не прочитамо макар главу или неколико редова.
Врло је корисно научити нешто напамет, рецимо Проповед на гори – 5-7 главу Јеванђеља по Матеју: тамо је све написано, како треба живети, како поступати. Свега три главе, али ми не налазимо време за то, зато се не исцељујемо, не добијамо овај лек. Не постајемо онакви људи који обилато дају и који дају добре изданке. Нисмо они људи који радо дају, које Бог воли, као што данас каже апостол Павле (уп.: 2 Кор. 9: 7), зато што се ова добра жеља да некоме дамо нешто добро не мора огледати само у нашој тежњи да некоме помогнемо материјално или физички, већ се може огледати у томе да помогнемо речју, да учествујемо у служењу речи које је дато непознатим и скоро неписменим рибарима. Дата је захваљујући њиховом смирењу и њиховој одлучности, њиховој смелости, захваљујући томе што су чули Христове речи, а Он каже: „Не бој се.“
И нико од нас не треба да се плаши, ни за себе, ни за своју будућност, треба да се плашимо само једног – да ћемо остати глуви за Христов призив и да ћемо Га изгубити.
Дакле, умножавајмо своје знање, читајмо Јеванђеље, проповедајмо га својим животом у смирењу и у духовној смелости исповедајмо Господа нашег Исуса Христа. Њему доликује слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Извор: srpska.pravoslavie.ru