Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, да разговара о чему не треба: “тај-и-тај… ту-и-ту…”. Верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге. 

Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто само раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нам је до молитве? И тако, мало помало, неповратно пропадамо.