Ових дана, браћо и сестре, подсјетили смо се једног догађаја из живота једног Светог Оца наше Цркве. Он је, у овим данима, оставио врло дубок утисак на нас. Ради се о Светом Макарију Александријском Великом (поред његовог сабрата, Светог Макарија Египатског, такође Великог). Ова прича ниуколико није одвајање од теме овог нашег сабрања и празновања јер се тиче Онога Који даје смисао и вриједност сваком празнику и сваком имену. Тиче се Имена Исуса Христа и нашег односа према Њему, који мора бити озбиљан, свештен, дубок и јако интензиван и прецизан. У том нашем подвигу, имамо не мале непријатеље, који имају озбиљно развијену стратегију, којом се противе тој нашој пажњи, нашем двигу, двигу нашега бића и нашега срца ка Имену које Живот значи - Имену Исуса Христа.
Једном приликом, Свети Макарије је одлучио, у читавом спектру његових чудесних подвига - а сви они прожети љубављу и за љубав подношени - да читавих 6 дана, без сна, без покоја, без столице и кревета, без залогаја и гутљаја, своје биће, свој ум и своје срце држи везаним за Име Исусово, тј. за Царство небеско јер Исус Христос јесте Цар у Царству, заједно са Оцем и Светим Духом. И, онда се десило нешто што се нас и те како тиче, посебно у овим узбурканим данима.
Он је, трећега дана тог чудесног подвига, тог израза пажње до љубави Божије, а опет, по Божијем допуштењу, окусио страховито противљење духа мржње, духа злобе, духа пакости, духа гордости, духа заборава, и то до те мјере да је сатанска сила огњем спалила све што је било у његовој келији, укључујући и асуру на којој је стајао. Дакле, потпуно је био опкољен огњем, који је све спалио што се спалити могло - сем срца, које је Неспаљивога, Нестворенога, огњем љубави држало у себи. И ум, који је нашао своје мјесто у срцу, остајући све вријеме спокојан. Келија пуна огња, а срце пуно мира, који је силнији од огња, демонскога и вештаственога. Остао је Свети Макарије потпуно миран и стабилан.
Тако јако искушење је Господ допустио да бисмо и ми видјели како можемо, и у великим искушењима, и у тешким испитивањима - ако јесмо Христоносци, ако јесмо Богоносци - остати мирни и спокојни, и неспаљени.
И ови дани у којима ми живимо, представљају једно дубоко испитивање наше вјере, наше наде, наше љубави, нашега срца. И, ако будемо - не дао Бог! - испадали из лежишта вјере, огњем уплашени, напуштали келије унутрашње - келије нашега срца, и келије спољашње - да ли наше монашке, да ли породичне, да ли црквене, зато што се само мало уздрмало море, или су се мало поколебале горе, или демони огњем насрћу на нас, то ће бити пораз на најдубљем могућем плану јер смо, поред Бога Емануила, Који је са нама, ради нас и у нама, изневјерили завјет дат на крштењу, не вјерујући да ће Он бити са нама, у све дане до свршетка вијека.
Са друге стране, да видимо стратегију зла, која хоће да нам поремети фокус пажње, да почнемо да се бавимо и овим и оним, да улијећемо у неке сасвим сувишне анализе, које срцу уопште нису потребне, чак су му тешке, напорне, провокативне и саблажњиве, него да се држимо срца свога и Имена Божијег, као што Га се држао Свети Макарије - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, као што Га се држао Свети Игњатије Богоносац, Свети Јован Кронштатски, светогорски исихаста и пећки архиепископ Данило, Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, сви Свети мученици...
Тако и ми да не мијењамо скалу благодатну и да останемо вјерни имену Божијем. Нека се љуља Брод Цркве - он се љуља да би нас још више утврдио у тим мистичним, свештеним дубинама срца, у коме је Име Божије златним словима исписано. Тако и ми - док има времена! - то вјечно Име да дубоко утиснемо у саме темеље нашега бића. А, да бисмо могли - ево Свете Цркве, ево Божанствене Литургије, ево и Самога Бога међу нама! Јер, дошли смо овдје и сабрали се - Њега да се коснемо, Његовим Тијелом и Крвљу да се причестимо. Ако је Он са нама, браћо и сестре, на такав начин, поставља се питање: па, ко ће онда против нас?!
Ако је Бог са нама, сва сила небеска је са нама! Сви Свети арханђели и анђели, сви духови Светих наших предака! Онда је са нама и Она која Га је родила, Пресвета Дјева! Онда је сила са нама, али дајте да буде и у нама! Да се то види, да се то осјећа, да се то омирише. Да будемо свједоци, носећи Мир Христов, Свјетлост Христову, Истину Христову, Љубав Христову!
Кад будемо чули оно: У миру изиђимо! - молимо вас да тај мир носите, да га чувате и да њиме ратујемо против духова злобе, духова немира, духова пакости, духова лажи. И, на тај начин, да будемо наследници, у љубави умирених, Светих предака, чије молитве да имамо, чији примјер да слиједимо, чију вјеру, наду и љубав да наслиједимо и другима свједочимо.
Игуман Рафаило (Бољевић)