Најтрагичнији облик смрти је самоубиство. Самоубица сам брише себе из живих. Међутим, ни мртви не желе да га приме. Раније самоубице нису биле сахрањиване на гробљима, њихове гробове није осењивао крст, на надгробном камену нису паљене свеће. У стара времена самоубице су сахрањиване негде поред пута, далеко од људских станишта – као да су их људи терали од себе као губавце.

Лајт-мотив очајања

Шта приморава самоубицу на то да оде из живота, као што се излази на капију туђе куће? Шта приморава човека да тражи слободу у смрти као што сужањ тражи слободу од окова? Због чега живот за њега постаје неиздрживо и безизлазно мучење?

Узрока и повода има много, али ако је свако самоубиство злокобна песма душе отпевана ђаволу, сва она су прожета и обједињена једним лајт-мотивом који пролази као јецај кроз ову осуђену гомилу: овај лајт-мотив је губитак наде.

Човек је поистоветио себе са земљом, осим овог живота он не види ништа, жели срећу, али среће нема. Свет није у стању да да човеку оно што ни сам нема. Човек може да нађе срећу само у ономе што је сродно његовој души, а његова душа није од земље, већ је од неба.

Његова машта и страсти стварају илузију постојања, али се она руши пред реалношћу. Овај конраст између умишљеног и стварног претвара се у његовој души у убеђеност у то да је живот лаж и грумен боли, а вечност – зјапећа празнина.

Илузија вечног ништавила

Прича се да шкорпион, кад бива ухваћен, удара отровним репом себе у главу како би се избавио од непријатеља и сопствени отров пушта у себе самог. Тако и самоубица жели да побегне од противречности, страдања и душевне боли у стање вечног ништавила, верујући да ће тамо наћи мир у мраку без свести.

Међутим, он је у великој заблуди. Потпуни нестанак заправо не постоји. Човек не може просто да „испари”; он заправо само прелази из овоземаљске патње у невидљиви свет вечне таме и очајања, из ког је смрт и дошла на земљу.

У самоубиству могу да буду присутна само два фактора: или неверовање у Бога или мржња према Богу – треће није могуће. Или самоубица сматра да је живот случајност, искра која се сама пали у мртвом простору космоса, или, ако пак верује у Творца, Њега сматра виновником зла. Зато је самоубиство апсолутно одрицање од Бога.

Замка лажне лепоте

У човеку живи грех: то је наказно чудовиште које обитава у дубини његове душе. Међутим, човек као образ Божји тежи ка лепоти. Страсти приказују грех као нешто прелепо и привлачно, али након тога увек долази горко сазнање. Оно што је човеку деловало дивно, одједном у његовим очима постаје одвратно и ружно.

Ако човек нема снаге или разлога да се бори против својих лоших нагона, његов живот постаје затворени круг преваре и разочарања: након тренутног уживања долази празнина, а лажна срећа брзо нестаје.

Због тога се често дешава да себи одузму живот управо они који су славили земаљску лепоту и у њој тражили спас. Таква лепота је као лажна статуа прекривена танким слојем злата: издалека сија, али се након честе употребе то злато избрише и остане само обичан камен или глина. Вероватно је то разлог зашто је толико много самоубистава међу алкохоличарима и уметницима попут песника – они најдубље осећају тај пад од лажног сјаја до сурове стварности.

Душевни пакао уметника без Бога

Песници су гурмани земаљске лепоте. Они не да се просто препуштају страстима: страсти су извор њиховог надахнућа. Песници су у души пагани, оно што припада Богу они приписују свету и човеку, зато се у њиховим срцима спаја чежња за идеалом и незадржива тежња ка греху коју они украшавају као мртвачки сандук златним брокатом.

Световна поезија гаси дух, али чини осећања превише тананима. Због тога трагичност живота – смењивање душевних полета и падова – песници могу да доживљавају веома болно.

Живот без Бога се претвара у апсолутну превару, а они који служе овој превари постају њене жртве. Повремено, као пијаница који се пробудио у блату, они виде да су страсти замка за душу и осећају пакао у себи. Међутим, немају куд да беже. Небо је за њих затворено. Пред њима се пут раздваја као на раскрсници: или да поново иду у свет ранијих страсти и илузија, или у небиће, где човек жели да се избави пре свега од самог себе.

Многи песници су живот завршили самоубиством, а још већи број је покушавао да то учини. Самоубиство песника је последица одбацивања Бога и опијања земаљском лепотом. Песници су као винари наливали врели напитак страсти у златне пехаре филигранских стихова, али су затим осећали да је њихов укус – прљавштина. Шта им је преостајало? Да мрзе Бога и да очарано гледају облаке изнад земље.

Из гробова самоубица се откида црни пламен проклињања Бога Који их је створио и света који их је преварио – то је молитва ђаволу. Изнад гробова самоубица је вечита ноћ. Од ових страшних гробова допире хладноћа, као да ледена рука стеже срце човеку који се одједном нашао на самој ивици дубоке провалије без дна.

Архимандрит Рафаил (Карелин)