Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески.
Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше. (Матеј 6: 14-15)

Понекад у цркви пожелимо само да ћутимо. У тој тишини свако од нас се запита: „Ко сам ја? Ко сам ја заиста?  Шта радим данас овде у мрачном храму – да ли сам заиста један од оних који траже Бога, или сам се само сакрио међу њих?“ Тада се морамо запитати: куда су заправо усмерене наше очи? Да ли оне кроз сузе и пламен свећа заиста траже Господа, или су загледане само у наше сопствене проблеме? Ова тишина нам даје прилику да признамо да смо се, упркос привидном благостању, ипак изгубили чак и у самом храму.

Адам се сакрио од Бога у благословеном врту, немоћан да издржи Божанско присуство. Знао је да је сам покварио свој однос са Оцем. Ми се кријемо једни од других, не знајући ко нас је све покварио, неспособни да поднесемо туђе недаће, радости, сумње, грехе и необичности.

Чињеница је да нам нико није одузео заједницу са Богом, нити заједницу једни са другима. Нико нам није одузео ни љубав. Кажу да нас околности чине суровим. Кажу да нас неправедни људи или сиромаштво чине окрутним. Можда је то делимично тачно. Али ова окрутност је страшна пресуда којом сами себе осуђујемо на усамљеност и чежњу.

Моћ истинског опраштања

И сада нам Господ даје прилику да покушамо да истопимо ту суровост у себи, да променимо мишљење, да се окренемо ближњима и покушамо да им опростимо. Да опростимо не само речима, што је за многе већ постало навика: „Бог ће опростити, па и ја опраштам“. Опростимо другачије – тако што ћемо из корена променити свој став према човеку. Можда то нећемо моћи да учинимо истог тренутка, али већ данас, овде и сада, можемо започети то путовање. Можемо да обећамо себи и Богу да ћемо волети и подржавати особу којој је потребно наше опроштење. А ако некога волимо и подржавамо у свим његовим тешкоћама и особинама које нам делују неприхватљиво, тек тада почињемо истински да праштамо. Само на тај начин можемо зацелити болну рану у сопственој души.

Господ нас учи да праштамо. Опростите не „до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт 18:22). Да опростимо онима који нас нису само увредили, већ и понижавали, прогонили, повређивали, клеветали и мрзели. Опростимо и онима који желе да убију. Да опростимо онима који нас убијају, као што је Господ опростио онима који су Га приковали за крст. Господ нам поручује: престани да рачунаш и престани да мериш колико си грехова опростио свом ближњем.

Опраштање је безгранично. „На дар сте добили, на дар и дајте“, учи нас Писмо. Опроштај смо добили бесплатно и у целости, и зато га морамо давати без икаквог бројања, једноставно тако – колико год је потребно. Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, свакоме и за све, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Престаћемо да будемо рањиви пред сопственим незадовољством и затвореници своје осетљивости према другима. Више нећемо бити спутани бригом за сопствено достојанство и част, плашећи се да ће нам их неко одузети. Можемо прихватити све људе, и ближње и даљње, без страха да ће нас повредити. Јер ако знамо како да опростимо све, више нас није могуће повредити.

Наша потреба за милошћу

Међутим, поред тога што учимо да праштамо, и нама самима је потребан опроштај. Нико од нас не живи потпуно безгрешним животом. Нажалост, дешава се да повредимо своје ближње и рођаке, да не будемо пажљиви према свима или да им не посветимо довољно времена и нежности. Ово „не можемо“ не сме бити изговор за нашу наводну слабост. Не. Заправо можемо, али често не желимо. Кривица за та дела или пропусте лежи на сваком од нас, нарочито у односу према онима са којима живимо под истим кровом и делимо исти сто. Зато је свакоме од нас потребан опроштај.

Осећај кривице пред Богом и људима, осећај покајања и жеђ за опроштајем треба да нас науче милосрђу, баш као што је Господ Исус рекао у причи о дужнику. У тој причи господар је опростио огроман дуг свом слузи, а тај исти слуга није могао да опрости ситницу човеку који је њему дуговао. Бог је нама опростио све, а ми често не можемо да пређемо ни преко најједноставније туђе грешке, нити да поднесемо нечије присуство.

Зар и ми не падамо на колена пред Богом, говорећи неповезано попут тог дужника: „Исправићу се, буди стрпљив, све ћу вратити и платити“? А притом добро знамо да нећемо вратити дуг, нити ћемо увек хтети да се поправимо. Ипак, ми осећамо и знамо да је Он опростио. Опростио је као милостиви господар из приче. То значи да морамо устати са колена и кренути да праштамо, јер је све што други дугују нама неупоредиво мање од онога што је Бог опростио нама.

Амвросије (Ермаков), митрополит Тверски и Кашински
Из књиге „Завиривање у Христово лице. Јеванђеље као позив на радост"
За Фондацију "Пријатељ Божији" са руског: Светлана Розанова
Извор: foma.ru