Нашу данашњу беседу сам назвао Остави дете на миру. За људе који немају децу ова је тема такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе - постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и: Остави човека на миру!, тј. не узнемиравај и не малтретирај друге људе.
Када сам, 1986. године, први пут дошао на Свету гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане: “Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?” Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио: “Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И, мој допринос вама који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада, у крајњој мери, никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам”.
Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато, чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и исправно, али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. Нпр. када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, да идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш. Не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.
Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој гори, а тај подвижник наставља да чини то исто - живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му: “Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!” Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. ... Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе.
Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани помало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду, где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њу спокојство, тишину и срећу, и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш своме детету, без много речи и строгог укоревања његовог понашања, који једино могу да изнервирају.
Притискајући некога, ми потврђујемо да се не осећамо срећнима. Покушаји убеђивања некога да си у праву - на силу, значе да оно што радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми: да ли твоја деца, или твој муж, или жена, или остали људи, виде да си срећан са оним што радиш?
Ето, ти идеш у храм - да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се нећеш распричати о томе пред својим дететом. Твоје спокојство је приметно само по себи, и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: “Ти мораш да идеш у храм!” Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради.
Када је у кући свађа и вика, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Зло не може да буде исправљено новим злом. Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо то да захтевамо од других, ми можемо само да их НАДАХЊУЈЕМО на тако нешто.
Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? Док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Кад почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност јер ће он то чинити сам, чиниће оно што је изабрао, што је сам одлучио. И, ако он каже: “Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм, и то ћу и урадити”, значи да је правилно васпитан. Једино такво васпитање има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.
Како нам често недостаје вера у Божији промисао и мислимо да можемо и да смо дужни да нешто одлучимо, поправимо, исправимо, упадамо у хистерију и говоримо: “Ако одмах нешто не урадим, он ће пропасти!...” Наивно сматрамо да имамо велику снагу да утичемо на људе око нас, да можемо нешто да кажемо и да ћемо тиме изменити своје дете или блиску особу. Не! Нећеш ти изменити своје дете! БОГ то чини! Божији промисао ће изменити твоје дете. Где ти је дете сада? Где ти је муж сада, твој друг? Ми не знамо шта они раде, али је Господ поред њих. Не можеш преко телефона пратити ближњег, постављати му сваких 10 минута питање: “Где си, шта радиш?”, “Да ли знаш колико је сати?”, “Када ћеш се вратити кући?” Немогуће је непрестано осећати ту ужасну несигурност у другог, мислити да се можда све изменило, можда ме више не воли...
Потребно је поверити се Богу и рећи од свег срца: “Боже мој, предајем у руке Твоје човека кога волим!” И поверовати да се Господ брине о њему, смирити се. Тада ћеш видети да га Бог неће оставити. Све оно о чему сада говоримо захтева од нас трпљење. Живот захтева трпљење. Неки људи желе да измене друге људе веома брзо, желе тренутне промене. Када идеш у неки центар за мршављење, тамо ти постављају питање колико килограма желиш да скинеш. Ти им одговараш: “13кг. Колико ће времена то захтевати? Желим да то иде брже”.
Међутим, у животу се тако не дешава. Можеш да смршаш за два месеца, али карактер није нешто што можеш да измениш за два месеца, па ни за две године. Свако има свој животни ритам. Неопходно је да научиш да чекаш.
Да ли се молимо за оне које волимо, да се измене? Да би променио човека, помоли се за њега. Моли Бога да га Он измени и видећеш како ће се твојом молитвом постепено изменити. Међутим, ми се не молимо.
ЈЕДИНО ЉУБАВ КОЈА ЈЕ СЛОБОДНА ИМА ВРЕДНОСТ. Волети не значи да те затворим у кућу и не дозвољавам да се виђаш са другима да те не бих изгубио. Дужни смо да учимо да волимо онако како нас воли Господ. Уопште ти не предлажем да оставиш човека који се налази поред тебе и да не бринеш, већ да промениш начин на који делујеш: буди стално са својим дететом, женом, мужем, са оним на кога желиш да утичеш, али изабери други, тихи, невидљиви и врло ефикасни начин - молитву, смирење, уважавање друге особе и рад на својој души.
Архимандрит Андреј (Конанос)
Извор: saborna-crkva.com