Појам „комуникација“, протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго.
По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима.
Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог.
Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми.
На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића.
Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности.
Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога.
Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā.
Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности.
Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом).
Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим.
Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима.
Епископ Игњатије (Мидић)
''Православни мисионар''