Драги моји, мора се знати због чега ми постимо, која је то друга храна коју нама даје Бог. Он је сам рекао кад је разговарао са оном, Самаријанком а апостоли дошли (били су у граду да купе храну), па му кажу: „Хајде учитељу донели смо ти храну“. А он стално разговара са том женом. Па после Он њима каже: „Имам ја храну за коју ви не знате“ (Јов 4,32). А то су те енергије божанства, нестворене енергије, којима је испуњено Његово тело.
То је најглавнија, да кажемо, блажена ситост. Ко то има? И Он је као човек свакако био гладан као и други, али имао је то што још други нису имали. Зато будући, кад ми васкрснемо, имаћемо такво тело као Он испуњено Његовим божанским енергијама и неће више уопште бити потребе за јелом овога створеног, космичког, нашега јеловника.
Значи од овога најближег сунца ове галаксије зраци стварају хлорофил, салату, жито итд. То је храна за наше тело. А од онога вечнога сунца божанства, зраче енергије благодатне, то је храна за нашу душу. И зато амерички милионари и сви други цареви, Саудијске Арабије, они остају увек гладни, а не знају шта је, иако су јели и пробали све, сва уживања овога света космичког. Зато што не знају за праву, вечну храну, коју једино православни католичани имају, а то су енергије божанства у Његовом телу.
Тако да су ове слике које сам давао о овим енергијама Божијим нарочито важне кад је Христос рекао: „Ја сам хлеб са неба“ (Јов 6,41). Римокатоличка црква и протестанти не знају уопште о чему Он то говори. Јер између онога белог сунца и она три златна круга светлости божанских Личности и нас парчади гвожђа који се као метеороити вртимо око тог божанства сунца, је за њих (римокатолике и протестанте) ту неизмеран јаз, понор. А ми у нашој православној теологији трећега аспекта божанства, кажемо да су то нестворене енергије које зраче и оне чине да је премостив тај јаз, да зрачење божанских енергија до нас допире, и да ми већ можемо почети живот вечни упијајући енергије огња Љубави, блиставости Његове мудрости итд.
Зашто Христу није било потребно школовање. Па у Његовом мозгу од детињства већ је свезнање Божије. Он је само тога постајао све више свестан. Кад је био дечак од 12 година и постављао питања рабинима (Лк 2,46) они су се чудили. Како у том узрасту он може да пита тако дубока теолошка питања?
(Наставиће се)
Епископ Данило Крстић
Извор: rastko.rs