- Оче Фјодоре, један од аутора општецрквеног документа о вештачкој оплодњи који је у припреми, свештеник Роман Тарабарин, недавно је саопштио нашој агенцији да под одређеним условима Црква може дозволити неке варијанте вештачке оплодње. Како бисте могли да прокоментаришете овај став?
- У свом интервјуу отац Роман вештачку оплодњу назива „методом за лечење неплодности“. Међутим, сваки лекар зна да то није тачно. То је метода за превладавање, али не и за лечење неплодности. Сам проблем никуда не нестаје. Питање је по коју цену се ово превладавање остварује и да ли Црква с богословске и моралне тачке гледишта може да одобри било који облик вештачке оплодње. Чини ми се да овде треба бити максимално опрезан и да не треба журити.
На пример, ако претпоставимо да Црква да етичко одобрење за метод вештачке оплодње за неплодне парове (чак и у случају коришћења само једног ембриона), испоставља се да дајемо бланко потпис и да озбиљно ризикујемо. Не знамо какве ће бити праве последице које ће се појавити деценијама касније. Јер, као што је познато, прво дете путем вештачке оплодње рођено је 1978. године, а у СССР-у – 1986. Мешање у природан процес зачећа може индиковати сложене и далекосежне промене у генетском материјалу потомства које се тешко могу тестирати.
Да ли смо ми данас спремни да преузмемо на себе моралну одговорност за очување и појаву фактора поремећаја здравља потомства, а што је најжалосније, за преношење будућим генерацијама мушке и женске неплодности? Практично, неко нас подстиче на одобравање потенцијалног повећања броја неплодних парова у нашем многострадалном народу и на друге последице о којима наука тренутно нема представу. Да ли Црква може да пристане на то? Број жена које иду на вештачку оплодну у природном циклусу је минималан. Управо због година, због здравственог стања, а што је главно, због ниске вероватноће срећног исхода: уколико се изврши обрачун за започети циклус овај показатељ износи око 7%. Због тога је постојање „благих“ процедура само параван за рекламу „класичне“ вештачке оплодње са селекцијом „квалитетне“ и шкартирањем „неквалитетне“ зачете деце, замрзавањем ембриона и другим неморалним манипулацијама.
Што се тиче показатеља рађања деце с урођеном патологијом – она се врло много разликује код деце рођене помоћу вештачке оплодње и природно зачете. О томе сведоче подаци угледних руских научника.
- Али ето, отац Роман, на пример, није нашао потврду за ове податке...
- Чудно је то што у свом интервјуу отац Роман каже да су непотврђене чињенице о томе да преко 70% деце зачете помоћу вештачке оплодње има поремећај у развоју. У принципу, то је тврдња Савеза педијатара Русије чији је председник, научник светског гласа, академик Александар Баранов, више пута изјављивао да је вештачка оплодња опасна, како по здравље жена, тако и по здравље деце која су на тај начин зачета.
Академик Баранов је дуги низ година био на челу Научног центра за здравље деце Министарства здравља РФ и свој став базира на научним подацима и на клиничкој пракси. Дакле, по подацима финских истраживача који су наведени у документу „О здравственом стању деце која су рођена уз коришћење помоћних репродуктивних технологија, укључујући вештачку оплодњу“, испоставило се да је смртност деце рођене вештачком оплодњом двоструко већа у поређењу с резултатима популације.
Подаци домаћих истраживача који су наведени у том документу сведоче: „Деца, рођена помоћу вештачке оплодње имају висок проценат прераног рођења, кашњења у пренаталном развоју, морфофункционалне незрелости, антенаталне и интранаталне хипоксије, перинаталног оштећења нервног система (87,5%) и отежан ток периода неонаталне адаптације, што представља индикатор развоја озбиљне патологије у будућности“.
- Односно, по вашем мишљењу, још увек је преурањено очекивати промену општецрквеног става о вештачкој оплодњи?
- Мислим да је било каква промена става Цркве могућа тек онда кад макар научна заједница добије мање-више потпуну слику о последицама вантелесне оплодње.
Још увек није створен (и мислим да то није случајно) јединствени систем за процену како ефикасности, тако и безбедности различитих помоћних репродуктивних технологија уз вођење јединствених регистара таквих пацијената. У сваком случају, нема општедоступних и објективних података, већ има само података лобиста ове технологије. Напротив, многи научници изражавају озбиљну забринутост због последица ЕКО.
Стручњаци Црквено-друштвеног савета за биомедицинску етику који дуго година раде при Патријаршијској комисији, већ су више пута истицали да постоји очигледна веза између вештачке оплодње и сурогатног материнства. Сурогатно материнство се базира на методи вештачке оплодње...
- Молим вас да објасните вашу недавну изјаву о томе да држава треба да избаци процедуру вештачке оплодње из система обавезног медицинског осигурања – зашто?
- Не знам захваљујући којим волшебним аргументима је финансирање вештачке оплодње у Русији почело да се врши од средстава фонда за обавезно медицинско осигурање – односно од наших средстава, од средстава руских грађана.
Неки пропагатори вештачке оплодње – медицинари, дошли су дотле да ову методу нуде скоро као инструмент демографске политике за повећање наталитета. Одговорићу цитатом главног педијатра Русије: „Одмах предвидите и новац за лечење деце-инвалида“, чији број се код нас ближи једном милиону (по подацима Савеза педијатара Русије). Додаћу да је трудноћа након вештачке оплодње – трудноћа с повећаним ризиком у којој је битно повећан ризик неповољног перинаталног исхода, а извор дечјег инвалидитета у отприлике 50% случајева налази се и перинаталном периоду. Другим рачима, подстичући вештачку оплодњу добијамо болесне маме, болесну децу с високим ризиком од неплодности, добијамо болесне генерације које ће бити све више зависне од помоћних репродуктивних технологија.
Експерти патријаршијске комисије сматрају да залагање за широку примену метода вештачке оплодне као инструмента државне демографске политике није оправдано, да наноси озбиљну штету интересима Русије и да у перспективи може битно да снизи одбрамбени потенцијал земље. Данас су клинике за вештачку оплодњу комерцијалне структуре које живе од нашег новца. А кад комерцијални закони добију приоритет у медицини здравље пацијената одлази на други план. Надам се да ће наш председник покренути поновно разматрање ове политике која води ка уништењу репродуктивног потенцијала нашег народа.
- Поменули сте сурогатно материнство. У Русији је поново почело разматрање питања његовог ограничења. Какав је ваш однос према овој пракси.
- Сурогатно материнство је апсолутно аморална и недопустива пракса за верујућег човека. То је неморалан бизнис који се крије иза наводне неплодности. Ова пракса је углавном усмерена ка остваривању профита и то претежно из иностранства.
Сурогатно материнство само погоршава демографску ситуацију. Јер жене заправо продају своје здравље и ако роде „неквалитетно“ дете, „клијент“ често одбије да га узме и дете-инвалид остаје код мајке која треба да се брине о њему... Сурогатно материнство причињава непоправљиву штету женском здрављу преусмераваући лечење свих могућих последица по жене које су одиграле улогу сурогатних мајки на домаћи буџет.
Пракса сурогатног материнства је забрањена у многим земљама света (на пример, у Немачкој, Италији и Кини), она противречи политици председника Руске Федерације за побољшање репродуктивног здравља и крши основна права детета на живот у рођеној породици. Подела биолошког и социјалног материнства може довести до проблема идентитета детета и неизбежних дубоких психолошких конфликата.
- Да ли „Основе социјалне концепције“ Руске Православне Цркве дају недвосмислену оцену ове појаве?
- Да. У „Основама...“ о сурогатном материнству пише управо то: оно је „противприродно и морално недопустиво, чак и у случајевима кад се врши на некомерцијалној основи“, јер „претпоставља разарање дубоке емоционалне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета још у току трудноће“.
Ове године смо били сведоци криминалне хронике: откривања две „фарме сурогатних мајки“ – станова са женама које су коришћене као „гестациони курири“, а простим језиком речено, помоћу метода вештачке оплодње, њихово тело је коришћено за „производњу“ деце за продају. Тако су се рађала (или умирала, као што је било у првом случају у Одинцову) деца по наруџбини страних грађана. Очигледно је да се ради о трговини децом и експлоатацији женског тела за остваривање комерцијалне добити. То је прави и очигледан криминал који безусловно треба да буде забрањен.
Узгред речено, где су наше познате феминисткиње, заштитнице женских права? Оне се у медијима појављују само онда кад Црква покушава да ограничи могућност жена да нашкоде себи обављањем абортуса по жељи (не по медицинским показатељима). Тако се испоставља да се Црква и медицина много више брину за здравље мајки него ове псеудозаштитнице женских права које одрађују грантове из иностранства.
Против организатора ових „сурогатних фарми“ покренут је кривични поступак по члану „трговина људима“. За главним јавним лицем сурогатног материнства господином Свитњевом издата је федерална потерница. Апсолутно се слажем с речима заменика портпарола Државне думе РФ Ирине Јаровој о томе да Русија не може и не сме бити земља-инкубатор сурогатног материнства страних грађана. Патријаршијска комисија поздравља све кораке законодавне власти на ограничавању и потпуном уклањању ове порочне праксе погубне по друштво.
- А у целини: који породични проблеми су данас главни, зашто и на који начин Црква може да помогне у њиховом решавању?
- Распад породице, оскудевање љубави и пожртвованости у односима, доживљај породица с више деце у друштву као изузетка, а не као норме, епидемија абортуса и мишљења у корист абортуса. То су кризне појаве које друштво може да савлада само заједно, заједнички, ослањајући се на глас Христове Цркве као савести друштва. Овај глас није свима пријатан, он се често не слаже с гласом „овога света“, с његовим хедонистичким поставкама разорним по личност. Међутим, савест и јесте савест због тога да би подизала друштво с колена повијених пред страстима и пороцима, како би га ослободила од робовања греху и како би подсећала човека на његову Небеску Отаџбину.
- Ако је специјално ради тога основана Патријаршијска комисија, шта јој је конкретно пошло за руком да уради у току протеклих година?
- Протојереј Димитрије Смирнов који је основао комисију учинио је веома много на том попришту. Сви знају за упечатљиве изјаве оца Димитрија. Али не знају сви да је он основао и да помаже неколико изванредних дечјих домова у којима се деца осећају као код куће. Управо под његовим руководством већ крајем 80-их година у нашој земљи је почео покрет у заштиту живота детета пре рођења.
Захваљујући напорима православне јавности уведена је „недеља тишине“, обавезне психолошке консултације за труднице у кризи, промењени су критеријуми вивипарије. Милиони флајера, хиљаде дизајн-макета друштвене рекламе, методички материјала центра „Живота“ спасили су и спасавају хиљада малих живота.
Патријаршијска комисија се једна од првих заступила за скидање с дневног реда лицемерног „закона о насиљу у породици и свакодневном животу“. Један од његових циљева било је право да се руским родитељима одузме право да васпитавају своју децу.
Стручњаци комисија су учествовали у изради Концепције државне политике Русије и Стратегији развоја васпитања у РФ. Захваљујући овом раду у документима су се појавила питања везана за заштиту породице и права родитеља.
- Зашто у нашој земљи има толико развода? И каква је ситуација с тим у вези у Руској Православној Цркви, међу њеним парохијанима – да ли су породице у њој стабилније?
- Разводи су последица неспособности једног или двоје супружника да изађу ван својих граница, да заволе не свој одраз у другом човеку, већ самог човека, онаквог каквим га је Бог замислио. Поплава развода не значи само кризу вере у Бога, већ и кризу вере једног човека у другог, кризу способности у међусобну пожртвовану љубав.
Наравно, то потпомаже мали број деце у породици, култ самољубља и искорењивање културе самоконтроле која је врло органски била присутна у традиционалном руском хришћанском васпитању.
Зато је природно што чвршће и срећније породице заснивају верујући људи који су спремни да се боре за своју срећу. Али не да се боре с ближњим, већ са сопственим страстима и пороцима. Несумњиво, међу верницима је знатно већи проценат срећних бракова.
- У чему видите свој задатак као председника Комисије? Каква нове иницијативе се могу очекивати од Цркве у области заштите породице?
- Свој задатак видим у томе да делатност Патријаршијске комисије буде шире заступљена у регионима. Посебан значај данас има унапређење пастирске компетентности у граничној области између права и медицине као што је биоетика. За епархију имамо програм пастирских семинара из области најактуелнијих биоетичких питања, с којима се суочавају свештенослужитељи, нарочито у граду, у свакодневној пракси. Између осталог, то су питања вештачке оплодње, куповине и продаје јајних ћелија, сурогатног материнства и друга.
У вези с тим комисија је издала зборник „Православље и проблеми биоетике“. Он је приређен заједно с Црквено-друштвеним саветом за биомедицинску етику у који улазе угледни експерти у области медицине, права и теологије. Ова монографија се може широко користити као практично помагало за пастирску праксу. Не ради се само о методичкој помоћи која се пружа епархијским комисијама, већ и о сарадњи с друштвеним организацијама.
Такође, комисија ће посебну пажњу посветити сарадњи с посланицима у вези с нацртима закона у области породичних односа, материнства и деце. Радићемо на предлозима за подржавање очинства, побољшање положаја жена и породица с више деце, јачању институције породице, стимулисању наталитета и превенцији абортуса.
Узгред, кад је реч о сарадњи с државом – имамо изванредан пројекат „Формирање у школској и студентској средини позитивног доживљаја основних породичних вредности: рађања, брака и породице с више деце“. То је серија тродневних просветних манифестација за ученике старијих разреда и студенте факултета. Тако да позивамо регионалне администрације и сва заинтересована надлештва на сарадњу.
Свештеник Фјодор Лукјанов
Извор: srpska.pravoslavie.ru