Када нама кажу неки римокатолици (паписти) овако: јесте каже (у XVI. веку језуити), ми признајемо да код вас православних се хлеб и вино промене у Тело али ми не можемо доћи код вас на причешће. Зашто? Па зато, каже, то је отприлике овако, као кад у народној банци имате велике полуге злата. Али тамо мора да буде жиг народне банке. Ви имате право злато, праве полуге али нема на њему жиг папе римскога. Замислите, за њих је папа важнији од Христовог присуства. То је формализам јуридички и латински.
А кад су дошли ти полуварвари - ти Французи и Немци и освојили Цариград у XIII веку у доба светог Саве, они не само да су силовали жене и калуђерице као варвари, него су бацали и наше причешће, под ноге (као то није никакво причешће).
А у нашој Цркви увек је било светих људи, то су чиста срца који виде Бога. А шта то они могу видети? За време литургије (када се оно пева: „…и молим ти се Боже наш…“), кад попа каже: „И сотвори да овај хлеб буде Тело Христово, и учини да се ово вино промени у Крв Христову“, у то време или неко види да силази светлост божанска таворска, па то парче хлеба одједном блиста јасније него сунце, или виде да силази као Огањ на духове (силазак Светога Духа на апостоле). И то су Оци видели да у латинским црквама нема. Значи за нас је понашање православно католичанске Цркве кроз историју, опис граница причешћа.
Да су Оци наши видели у XIII. веку да то силази и у римокатоличкој цркви они би рекли: и то је права Црква а ове поделе, то су само неке политичке и професорске цепидлаке. И они би ишли тамо на причешће. Зашто? Јер за нас, православне свете људе неодољиви магнет је Тело Христово. Нема никаквог ауторитета изнад Њега, неки васељенски сабор, да ти не можеш ићи тамо због неких јуридичких жигова или не знам шта.
Да су они видели они би тамо ишли, а пошто нису ишли, ми знамо да и нема тамо. Једини случај је био на неком острву у XVI. веку, Додеканез Сантин, који је био дуго под окупацијом млечана - Венеције, а тамо су људи били тако доста слабог карактера. Али ви знате да је и у Тивту и у Котору кроз Далмацију било цркава, да су исто у нашу православну Цркву натурили силом и један олтар римокатолички, на западну страну. Наравно да наши нису ишли код њих на причешће, али говорили су, па то је исто, ви ћете да се молите са ове стране ми са оне и тако… Али ту на Сантину био је један једини случај у историји наше свете Цркве да су ти Грци ишли код Латина на причешће и ови код њих. Али ми кажемо, то је само изузетак који потврђује правило.
(Наставиће се)
Епископ Данило Крстић
Извор: rastko.rs