Пре много година сам запитао свог духовника, игумана Андреја, шта је то смирење. У то време сам био млад и неискусан, па ми се чинило ако добијем тачан одговор, да ћу одмах и стећи ову врлину и да ће све кренути на добро. Уз то сам нашао у „Лествици“ преподобног Јована Лествичника да је смирење искоренитељ свих страсти и зато сам зажелео да задобијем смирење, да би путем њега одстранио све страсти. Смирење се стиче борбом, понекад кроз посртања и падове и онај ко је стекао смирење, може се рећи, стекао је савршенство или се приближио истоме. Ово сам схватио нехотице временом, из сопственог горког искуства. Но, у то време сам се обратио оцу Андреју с питањем: „Шта је то смирење?“ - и он ми је дао одговор, који ми се учинио потпуно неочекиван и чак неумесан. Он ми је рекао да је смирење – не уздање у себе. А ја сам био јако разочаран овим његовим речима: „Зашто он тако говори, - мислио сам – какве то има везе са мојим питањем!?“, но оћутао сам. Он је очигледно осетио да се ја нисам сагласио са овим и није наставио разговор. Но, тек током година сам увидео да ово и јесте тако: смирење се управо састоји у томе, да се у свему не уздамо у себе, већ у Бога, и сматрамо себе грешним, потпуно безвредним човеком.

Ми често не схватамо шта је то истинско смирење, шта значи сматрати себе нижим од других. Зато, уместо да се смиравамо, занимамо се у ствари смиренословљем, које је врло раширена привидна врлина, када човек на речима унижава себе, док у души не сматра себе таквим. Овај порок је толико раширен, да је тешко не заразити се њиме. Има прича о једном „смиреномудром“ монаху. Он је тако убедљиво разобличавао себе у неким гресима, да су му слушаоци поверовали, а када су они поверовали – монах би се наљутио. Разумете ли ово? Замислите себе на његовом месту, јер код свих нас могу настати овакве ситуације.

Ми кажемо, на пример: „Да, ја сам грешан човек“ - рекло би се да је то скромно или: „Ја сам неук, мало читам“. А ако онај коме ми ово кажемо, заиста и поверује да смо ми такви, то ћемо се ми расрдити, то јест нама се то неће свидети. У стварности ми називамо себе грешним, неуким и говоримо о другим својим недостацима ради тога да бисмо се узвисили пред оним људима који смирење сматрају за врлину. Другим речима ми се хвалишемо примитивним сељачким лукавством, као када кажемо: „Ја сам рђав“, док човек коме то говоримо, треба да каже: „А не, ти си добар“. – „Не, ја сам рђав“. – „А не, ти си добар“. – „Не, ја сам грешник“ - „Ма не, никако, ти ниси такав“. Нама је пријатно да овако чујемо и врло је тешко то не прихватити.

Мој духовник, отац Андреј, није говoрио овако никада о себи. Није било случаја, да би он рекао нешто лоше о себи, на пример: „ја сам грешник“ или нешто слично, него када би га вређали или унижавали, он на то није уопште реаговао. Један пут су га страшно увредили. Он је био већ у чину игумана и требало је једном приликом да причести једног болесника. Било је јутро и по уставу у манастиру су служили полуноћницу. Био је у току пост и певао се тропар „Ево женик иде у поноћ...“ и сва братија је излазила и постројавала се по средини храма. Пошто се отац Андреј припремао да пође да причести болесника, то он није понео са собом одежду, то јест мантију и клобук. Но, људи, који су требало да дођу по њега, мало су каснили, па је о. Андреј решио да изађе заједно са братијом на средину храма: он је био човек врло братољубив и волео је манастирски живот. Он је изашао, али без мантије. И тада му је намесник рекао: „А, ти као Јуда“. Замислите, рећи тако човеку, коме је тада било више од 50 година, који је имао мноштво духовних чеда, и при томе је од детињства био васпитан у вери, и са својих тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи, где је процветао духовни живот. Нико ни у чему га није могао прекорити, чак у било чему спољашњем. И њему човеку савршено беспрекорног живота, пред свом братијом рећи: „Ти си као Јуда“! О овом случају ми је испричао сам отац Андреј и ја сам се тада збунио: „Како је намесник могао тако нешто рећи?“ А отац Андреј је одговорио: „Да, он је слаб“, и није се могло приметити да се он љутио на тог човека.

Могло би се навести много других примера тога, како су оца Андреја понижавали и вређали. А он, ако се некада и увредио, то би било на кратко, увреда би брзо пролазила. Он је говорио да се може увредити и свети, али је држање зла – већ рђаво дело. О истинском смирењу оца Андреја сведочили су и други случајеви. Једном сам се разболео и преписали су ми лечење водом (заборавио сам, како се тачно зове ова терапија). Оно се састојало у томе, што се болеснику облачи специјална кошуља. Сматра се да захваљујући овој кошуљи из организма кроз поре коже излазе све штетне материје. У манастиру где је живео отац Андреј, била је једна сестра која се разумела у поменуто водолечење и она ми је унеколико помогла, али се као жена није могла даље бринути о мени, јер ме је требало најпре умотавати, а потом размотавати. После оваквог лечења из организма би са мокраћом за кратко време излазиле све штетне материје. И отац Андреј је износио моју „гуску“ (а ја сам нисам могао излазити, пошто тоалета није било у том месту). Он – мој учитељ, духовник манастира, игуман и као главно, човек који ме је неизмерно превазилазио у духовном погледу, није се стидео да ово ради и чинио је то потпуно мирно. Не знам да ли бих ја тако нешто учинио за њега или нe, а он је о мени тако бринуо без икакве извештачености: просто узимао је „гуску“ и износио је.

О смирењу о. Андреја би се могло испричати много тога интересантнога. А тим не мање од њега се, понављам, није могло чути: „ја сам грешник“, „ја сам рђав“, „ја сам неук“. Он и није ништа посебно добро говорио о себи, никада није говорио о своме духовном животу, о својим духовним доживљајима, но када је било случајева да смирује, смиривао се. Ово смирење свакако већ није било код о. Андреја људским, него од Бога, оно је било дар Божији. За мене ће он остати пример истинског, нелицемерног смирења.

Питање. Ја себе стварно сматрам грешном и ништавнoм. Како да сазнам, да ли је ово искрено осећање?

Одговор. Ја не мислим да ти тако сматраш, јер да је другачије то би се одмах видело по понашању. Ко себе сматра грешним и ништавним, тај свакако неће ни осуђивати, ни оговарати, ни прекоревати некога. Другим речима, једно је сматрати себе таквим у уму, а друго – на самом делу, то јест искрено у срцу то осећати. Када је преподобни ава Доротеј рекао своме старцу – Варсануфију Великом, да сматра себе горим од свих створења, овај му је одговорио: „Синко мој, тако мислити – значи гордост у твом духовном стању“. Но, ава Доротеј је за разлику од мене и тебе био човек уман и одмах је схватио о чему је реч. Он је постао свестан: „Да, оче, ово је заиста гордост за мене, али сам знао да тако треба да мислим о себи“. Тада му је Варсануфије Велики рекао: „Управо си сада стао на пут смирења“. То јест ава Доротеј је признао да се он у ствари не сматра горим од сваке твари, он је само имао теоретску представу о томе, да је требало тако да мисли, али код њега у суштини није било таквог искреног мишљења о себи. Ово је врло важно.

Један подвижник је тврдио да он себе сматра магарцем. Подражавајући неког аву Зосиму он је говорио: „Ја сам магарац“. А старац му је рекао: „Ти немаш права да тако себе називаш, јер када је ава Зосима називао себе магарцем, то је имао у виду да ће као магарац све истрпети, а ти ево ништа не можеш да претрпиш“. Треба се научити трезвеном посматрању себе, боље је признати да немаш смирења. И то ће бити озбиљније, дубоко смирење, него ли играње речима: „ја сам ништавно ствoрење“. Ја такође себе могу назвати разним увредљивим речима и можда себе понекад чак тако називам, када нико не чује, но пре ја себи то дозвољавам ради разоноде или утехе. „Ах ти будало, шта си учинио?“ (претпоставимо, да ја нешто нисам тако учинио). И шта то значи? Ово не значи да ја сматрам себе глупим човеком, ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Ако ми чак себе на тај начин себе прекоревамо, ми тим не мање чинимо то шалећи се и волећи себе. Није ли тако? Врло је тешко научити се не глумити.

Питање. Свети оци говоре да се смирење састоји у томе, да се сматрамо гори од свих. Како ово достићи? И још: шта је то лажно смирење?

Одговор. Лажно смирење је смирење привидно (показно). Као прво, оно је намештен спољашњи изглед. Као друго, оно је смиренословље, то јест човек говори о себи да је велики грешник и да је гори од свих, а ако га неко и мало увреди, он се одмах љути и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се пројављује у томе, да човек мислено понавља некакве научене смирене фразе, на пример изреке светих отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако у ствари искрено, али смисао ових речи не долази до његовог срца.

Из срца излазе не само „зле помисли“, већ уопште све људске помисли. Човек, ако се може тако рећи, мисли срцем: ако он није убеђен у нешто срцем, значи да он није сасвим убеђен у исто – било то добро или рђаво. Претпоставимо, ти си прочитао код Григорија Синаита, да себе треба сматрати горим од свих. И идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да ти у самој суштини не мислиш тако. Твоје смирење је уображено, ти само то машташ о себи као смиреном. А ако си смирен у срцу, значи да си стварно смирен. Ти онда можеш и не изражавати некаквих дефиниција смирења, нити имати никаквих сликовитих представа о њему, а смирења ће бити. И обратно, ти можеш до миле воље говорити о себи, као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид, да си ти „црв, а не човек“, док ћеш у мислима сматрати: „Ето ја сам црв, а не човек, зато сам ја и бољи од свих ових људи, јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја човек“. Не треба себи тако неразумно представљати ствари.

Треба схватити да се све даје од Бога. Свака стварна и укорењена врлина је по дејству благодати. Треба разликовати принуђавање себе на врлину од истинске врлине, коју смо стекли по дејству благодати. Зато више и боље од свега у стицању врлине помаже Исусова молитва. Све што следи од непрестане покајне Исусове молитве је стварно, нека је и мало, али је стварно. А са присиљавањем себе на врлину потребно је бити врло опрезан, да се не би заплело и уместо самопринуђавања прешло на глуму. Ми и сами нећемо приметити, како се ово може догодити и ми ћемо чак нешто представљати не пред људима, већ изнутра, сами пред собом.

Зато је најглавније – наћи за себе ону меру смирења коју искрено прихваташ срцем, па тек од ње започињати даље кретање и принуђавање себе на веће.

Схи-архимандрит Авраам Ридман
Извор: sestry.ru