Отац Серафим (световно име Јуџин Денис Роуз, енгл. Eugene Dennis Rose) био је јеромонах Руске православне заграничне цркве, духовни писац, аутор бројних теолошких радова који су имали велики утицај на православни живот у Америци и изазвали велико интересовање широм православних земаља.
Неколико година пре него што је умро, о. Серафим је примио писмо од једне Афроамериканке која је, припремајући се за своје евангелистичко "крштење", читала и о Православљу и борила се да схвати немилосрдан став који су неки православни хришћани имали према онима изван Православне Цркве. Написала је следеће писмо:
***
Дубоко сам забринута како Православље гледа на оно што би свет назвао западним хришћанима, односно протестантима и римокатолицима. Прочитала сам многе чланке православних писаца. Неки од њих користе речи попут „паписта“ и слично, које сматрам дубоко узнемирујућим и увредљивим. Као припадница расе која је била изложена многим недаћама, презирем и одбијам да усвојим навику да неког прозивам или будем прозвана. Чак ме и реч 'јеретик' узнемирава...
Моји пријатељи и рођаци не знају за Православље, или га не разумеју. Ипак, они верују у Христа и обожавају га... Да ли би требало да се понашам према својим пријатељима и рођацима као да немају Бога, Христа? Или не могу да их назовем хришћанима, јер не познају праву Цркву?
Кад поставим ово питање не могу, а да не помислим на светог Инокентија Аљаског, који је посећивао фрањевачке самостане у Калифорнији. Остао је потпуно православан, али се према калуђерима које је тамо срео односио љубазно и милосрдно, а не са прозивањем... Надам се да је ово и православни став о томе како се треба односити према другим хришћанима.
***
Недоумица ове жене била је прилично уобичајена за људе који су долазили у Православну веру. Сада, при крају свог кратког живота и одбацивши младалачку горчину, о. Серафим је одговорио овако:
***
Био сам срећан што сам примио ваше писмо - срећан, не зато што сте збуњени питањем које вас мучи, већ зато што откривате да у Истини Православља, којој сте привучени, желите да нађете места и за став пун љубави, саосећања и за оне који су изван православне вере. Чврсто верујем да томе заиста учи Православље...
Укратко ћу изложити оно што сматрам да је православни став према неправославним хришћанима.
Православље је Црква коју је Христос основао ради спасења човечанства и зато треба да чувамо својим животом чистоту њеног учења и нашу верност њој. Само у Православној Цркви благодат се даје кроз тајне (већина других цркава чак не тврди да има тајне у било ком озбиљном смислу). Само је Православна Црква Тело Христово, и ако је спасење довољно тешко и унутар Православне Цркве, колико тек мора бити теже изван ње!
Међутим, није на нама да дефинишемо стање оних који су изван Православне Цркве. Ако Бог жели да подари спасење некима који су хришћани на најбољи начин који познају, али да никада не упознају Православну Цркву - то је на Њему, а не на нама. Али када то чини, то је изван уобичајеног начина на који је успоставио добијање спасење - а то је у Цркви, као део Тела Христовог.
И сам могу прихватити искуство протестаната који су „поново рођени“ у Христу; Упознао сам људе који су потпуно променили свој живот кроз сусрет са Христом и не могу порећи њихово искуство само зато што нису православци. Ове људе називам „субјективним“ или хришћанима "почетницима". Али док се не сједине са Православном Црквом, они не могу имати пуноћу Хришћанства, не могу бити објективно хришћански као да припадају Телу Христовом и да примају благодат Његових тајни. Мислим да је то разлог зашто међу њима има толико секти - они започињу хришћански живот истинским обраћењем Христу, али га не могу наставити на прави начин док се не сједине са Православном Црквом, па стога учење и тајне Цркве замењују својим властитим мишљењима и субјективним искуствима.
Зато бих за оне хришћане који су изван Православне цркве рекао: они још немају потпуну Истину - можда им то једноставно још није откривено, или смо можда ми криви што не мисионаримо и не поучавамо православној вери на такав начин, на који они могу да је разумеју. С таквим људима не можемо бити једно у вери, али нема разлога зашто бисмо их сматрали потпуно отуђеним или их поистоветили са паганима (иако не би требало да будемо непријатељски расположени ни према паганима, јер ни они такође још нису видели Истину).
Многе неправославне песме садрже учење или бар нагласак који је погрешан - посебно на идеји да за спасење не мора ништа да се учини, јер је Христос већ све учинио. Ова идеја спречава људе да виде истину Православља, која наглашава да се боримо за своје спасење, чак и након што нам га је Христос дао, како каже свети апостол Павле: „градите спасење своје са страхом и трепетом.“ (Фил. 2:12).
Реч "јеретик" се заиста данас често користи. Има одређено значење и функцију, да разликује нова учења од православног; али мали број данашњих неправославних хришћана су свесно „јеретици“ и заиста није добро назвати их тако.
На крају, мислим да је став оца Димитрија Дудка је исправан: На неправославне треба гледати као на људе којима Православље још није откривено, као на људе који су потенцијално православци (само да им ми сами дамо бољи пример!). Нема разлога зашто их не можемо назвати хришћанима и бити у добрим односима с њима, признати да имамо барем заједничку веру у Христа и да живимо у миру једни са другима, а посебно у својим породицама. Однос светог Инокентија према римокатолицима у Калифорнији добар је пример за нас. Оштар, полемички став се тражи само када неправославни покушавају да нам одузму стадо или промене учење...
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: russian-faith.com