Само је један од Тројице, (средњи златни круг са слике) Син Божији, сишао у утробу Јеврејке девојке и постао човек, а не и Отац и Свети Дух. Тај први Божић (празник његовог рођења у телу на земљи), пресеца линију времена на земљи на векове пре Христа и на векове после Христа.

Он је Богочовек за нас. Он је сакрио ту своју божанску светлост, личност божанства под своју људску кожу. Зато Срби зову тај празник генијално – Божић. Значи, родио се Богић а не Јеврејче. Његова Мама је Јеврејка, зато је она Богородица јер је Бога родила у људском телу. Он има два рођења. Прво у вечности, као Светлост од Светлости без матере само од Оца. Друго рођење на земљи, као човека, само рођење од Матере која је без мушкарца оца зачела Њега од Духа Светога. Тако је он двоструко безгрешан и као Бог и као човек.

Мојсије је видео Огањ на купини како пламти, а он је знао сву магију и науку Египта. У подне нема грома, а та купина пламти ли пламти а лишће остаје зелено. Да је то била ватра овога света, она би је одавно уништила у пепео. И зато се он приближио да види то чудо. И из тог огња чуо је „Ја сам Бог отаца твојих“ (II Мојс 3). „Како ти је име?“ питао га је. Отприлике оно Јахве (ЈХWХ) јеврејско, преведено на грчки ὁ Ὤν, (о Он), битујући, Онај који је вечни, Ја јесам. Иди кажи Јесам те је послао.

Значи име Бога је садашње време од глагола бити, а не био сам и бићу. Он је увек вечно Јесам. Он је у глаголу бити, Света Тројица, Бог, а ми смо у глаголу постојати, унутар космоса где постоји време и простор. Значи Бог почиње да постоји тек откако се родио Син Божији на земљи. Он је увек битисао, али сад је он ушао и у наше постојање. То могу разумети само философи, који разликују, рецимо на немачком зајн (sein) и верден (werden) - бити и постојати. И тако ми разликујемо битујући и постојећи, то што је онтологија.

Син Божији се легитимисао на преображење пред три апостола, да Он није неки јеврејски рабин, него она Његова сакривена под људском кожом, она божанска личност, као светлост нестворена пробила је и кроз кожу и кроз одело и најспособнија тројица (Петар, Јован, Јаков) су пали (Мт 17,6), али ипак нису ослепели као будући Павле (Савле) на путу за Дамаск (Дап 9,3-9), који је изненада видео Христа у оригиналу и ослепео за три дана.

Зато ми имамо утешну награду, наше иконе, да се приближимо па да кажемо: „Ми Боже нисмо још постигли чистоту срца да те видимо ни као Павле и да ослепимо (ми бисмо можда пали мртви), зато ти се приближавамо да целивамо ту Твоју слику на земљи, а Ти видиш на небу да ми желимо Тебе лично да целивамо“

(Наставиће се)

Епископ Данило Крстић
Извор: rastko.rs