Браћо!
Нека ми буде дозвољено да овога пута задржим вашу побожну пажњу на једној веома честој посети Божијој – телесним болестима које веома често сналазе нас и наше ближње. Душа човека, чак и оног који је убеђени и ревносни хришћанин, под овим тешким бременом спремна је да падне и да ропће.
Болест која га је снашла поражава га својој изненадношћу, смућује га и узнемирава; он у њој види пуку физичку случајност, прекорева природне законе и лекаре који не могу пронаћи њен извор и помоћи му, и сви су око њега криви за патњу која га је задесила. Савест болесника је већином мирна, он не помишља да потражи узрок своје немоћи, не жели да у болести види исцелитељску силу за своју охладнелу душу. Можда и међу вама, слушаоцима и богомољцима овога светога храма, има некога ко ће препознати себе у овом опису људске душе. Потрудимо се да пронађемо корени узрок болести.
Узрок болести налази се у самом човеку; он сам на себе навлачи ову или ону болест. Болест сваке врсте јесте казна коју човек привлачи сопственим гресима, или пак Сам Господ праведним судом Својим кажњава човека за његове пороке – казном која се и у овом случају показује као милосрђе: „Кад нас суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом“ (1. Кор. 11, 32).
Болест, ако се на њу гледа са богословске тачке гледишта, јесте велико доброчинство за човека; она исправља његове лоше навике, спречава опасност и зло ка којима га воде његови пороци. Болест даје могућност човеку да се удуби у сазнање својих грехова и да смири своју горду и необуздану природу.
Вероватно сте имали прилике да видите човека цветног здравља, пуног снаге, који никада није знао шта је лек. Ретко ко од таквих људи захваљује Богу на Његовом милосрђу. У већини случајева, крепко здравље даје повод за самообману, гордост, егоизам, заборављање Бога и везаност за земаљски и материјални свет. Слична појава се може уочити и међу нама који се трудимо да угодимо Богу. На пример, ваздух који нас окружује не видите и не осећате, не размишљате шта би било са вама да га нема, и не узносите своје благодарне молитве Богу за то велико доброчинство, мислећи да ваздух постоји сам по себи, без свог Првоизвора. Исто тако и човек, пун снаге и здравља, мисли да се почетак његовог живота налази у њему самом, да никоме ништа није дужан и да свој живот може усмеравати како му се прохте, те да за њега вишег ауторитета нема.
Насупрот томе, болестан човек, прикован за самртни одар, са надом тражи помоћ од Бога, схватајући узрок своје болести и не видећи га ни у коме другом и ни у чему другом до у својим пороцима. Када оздрави, он дуго не може заборавити Божије доброчинство и не помишља да је икада он сам био извор свог живота и здравља.
Чим се човек погорди, тонући у гордости и самообмани, неопходно је Божије уразумљење. И ето, Господ расејава привид људских наслада, шаље болест која у корену убија сваку гордост и обману. Болест је најбољи начин да се човек уразуми; она га буди на ивици пропасти и бездана у који се стрмоглаво котрља низ цветну и пријатну падину, где би нашао себи вечни поток мрака и мука, да га болест није зауставила. Човек, чак и да је атеиста, прикован за самртни одар, схвата своју слабост, види сву немоћ људи и лекара да му помогну; у медицину се разочарава, и тада прибегава Ономе Који је за сва времена исцелио и спасао човечанство које верује у Њега од греха, проклетства и смрти.
Долазе му на ум спасоносне мисли. Он схвата колико се сурово преварио у својим надама и плановима да уреди свој живот мимо Онога Који је Једини Пут, Истина и Живот. Огорчен на самог себе, спреман је да изрекне проклетство на цео свет са свим његовим прелестима; схвата да је све то била таштина над таштинама; схвата да, ако се земаљски живот завршава смрћу, смрт, са своје стране, води ка животу – животу неупоредиво бољем, тихом и спокојном, где неће бити ни јаука, ни болести, ни патње, ни уздаха, где царује вечно блаженство; он је (смрт) налази као тихо пристаниште, уређено на бурном мору живота.
Али, можда бисте хтели да ме питате: ако је такав циљ болести, ако она исправља грешнике, зашто се она шаље људима праведног и беспрекорног живота?
Да, на први поглед то изгледа несврсисходно и неразумљиво. Али, сачекајте са закључком. Одакле знате да је човек, који наизглед води праведан и беспрекоран живот, заиста такав и да је његов живот угодан Богу? Нема човека на земљи који би моогао рећи: „Ја сам праведан“, а ако таквог има, он је пао у самообману. Човек, „макар и један дан живео на земљи“, сагрешио је. Већина религиозних људи осетила је на себи карајућу руку Божију или су, у најмању руку, били сведоци и очевици такве појаве. Срећан је онај болесник који се и на самртном одру увери да болест не долази од природне људске слабости, већ да је шаље Бог како би га после искушења вратио на спасоносни пут. Срећан је онај болесник који и у дуготрајној болести и патњама види милујућу руку Божију и са синовском покорношћу подноси невољу која га је снашла, свестан да ју је потпуно заслужио.
Господ је многомилостив и брзо услишава молитву. На самртном одру човек за кратко време може стићи да донесе плодове покајања, да добије исцељење душе своје, а често и тела, и да потом постане проповедник покајања. Радосна појава у животу болесника јесте када позове свештенике ради молитве. „Молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се“ (Јак. 5, 15), говори свети апостол Јаков. Молитва крепи болесника, подстиче га да мисли о Богу и да своју наду у срећан исход болести положи на Онога Коме припада живот човека.
Тужну слику представља супротна појава. Болесник осећа потребу да некога воли, али такође осећа да су га сви напустили, да никога не занима, а недостаје му вере да заволи Онога Који у Себи садржи истинску Љубав. Отуђен од Бога, он поново тежи ка земљи, ка оним створењима која је малопре презирао, а можда и проклињао, ка онима који су га јуче препустили на милост и немилост судбини. Не налазећи за себе тихо пристаниште на небу, он тежи ка земљи, у чију се хладноћу и равнодушност уверио, али ипак остаје сав обузет сујетним земаљским рачунима, а о небу и не помишља.
Друга је ствар човек који је хришћанин не само по имену, већ мишљу и делом. Он још дуго пре предсмртне агоније заборавља на земљу, духом се потпуно преноси на небо; он осећа да није од овога света, у коме има толико превртљивости, непостојаности и издаје. Он верује да је човек уопште, а тим пре хришћанин, створен за небо, да је његов боравак у овој долини смрти и плача, патњи и болести, краткотрајан. Он верује у вечне станове Оца Небеског, куда не могу ући ни зло, ни грех, ни сама смрт. И ето, он на самртном одру тоне у океан покајања, подиже своју слабу, дрхтаву руку и осењује себе знамењем Животворног Крста Христовог, жудећи само за једним – да се разреши од тела и сједини са Христом. Њега смрт више не плаши; он у њој не види заклетог непријатеља који жели насилно да га лиши земаљског живота, већ доброг госта на чијим ће крилима бити однесен у наручје верујућих праотаца, у рајска насеља. Он је спреман да заједно са љубљеним учеником Спаситељевим, Јованом Богословом, ускликне: „Да, дођи, Господе Исусе!“ (Откр. 22, 20).
Крај одра болесног верујућег хришћанина можемо се научити хришћанском трпљењу. Он не трпи зато што није у стању да помогне себи; он не приклања главу зато што је Бог деспот и што би противити Му се значило устати против Њега, и то устати узалуд. Не, он се са синовском преданошћу и љубављу клања пред вољом Божијом, јер је уверен да је та воља премудра и да га води ка блаженству. Нека су сурове посете Божије, нека сваким даном малаксава у телесним патњама, он у тим патњама види залог љубави и милосрђа Господњег. Из груди које горе у пламену болести отима се уздах захвалности и наде у милосрђе Божије и у будући блажени живот који је Он припремио. Верујући хришћанин за трпељиво подношење својих патњи захваљује само Богу, свестан да ни при највећој снази и здрављу не би могао поднети послато искушење, већ би пао у чамотињу, а често и у очајање; он верује да га крепи благодат Божија. Тело страда – душа се радује, тело је немоћно – дух је бодар, и он сред невоља и трња невоља проналази драгоцени цвет хришћанског трпљења.
Браћо! Доћи ће час – пре или касније, али ће доћи – када ће болест и туга стати пред нас и сваком од нас рећи: „Дошао је твој ред“. Да нас тај час не би затекао неспремне, наоружајмо се хришћанским трпљењем. Али, да би свако разумео и могао да разликује истинско, хришћанско трпљење од лажног, философског или, што је исто, паганског, послушајте шта се назива истинским хришћанским трпљењем.
Питање трпљења било је познато још старом свету. Римски и грчки философи саветују човеку да у данима туге, патње и болести тражи „разоноду и расејаност“ – по Епикуру, или „потпуну равнодушност“ – по стоику Зенону. У својим школама саветовали су „забављати се“ и „очврснути“ (постати неосетљив). Ови философи нису знали за други начин; „разонода“ и „окамењеност срца“ – то је био њихов једини приступ патњама и болестима.
Упоредите учење ових философа са јеванђељским учењем, то јест са учењем Христовим, и видећете шта је хришћанство дало човечанству и у овом погледу. Завирите у Јеванђеље, уверићете се у то и са још већим страхопоштовањем односићете се према његовом учењу. Истина, Јеванђеље нам није изложило учење о тузи и патњи на једној одређеној страници или поглављу; оно је расуто по целом Јеванђељу, код свих четворице јеванђелиста и у апостолским посланицама. То је сасвим природно и разумљиво. Јеванђеље није имало за циљ да своје учење изложи као философски систем, јер је Сам Христос био далеко од тога. Све што је записано у Јеванђељу и посланицама, Он није рекао у једном дану или на једном месту, већ у различита времена и на различитим местима, разноврсним слушаоцима.
Туга или жалост, према Светом Писму, није појава у природи ствари и није последица првобитне воље Творца. Познато је да су у давна времена узрок туге или жалости видели у поремећају органских ћелија материје, која је, по философу Платону, извор сваког зла; или је то услов привременог, коначног створења, по својој природи осуђеног на патњу и тугу све док не урони у бесконачност, како су учили индуси. Одатле произилази да је туга или жалост, по учењу древних философа и мислилаца, нешто кобно, случајно, док је по учењу Светог Писма, туга и жалост – неред.
У почетку није било тако, у почетку је владала чудесна хармонија, све је било добро и прекрасно, Бог није желео тугу и жалост. Он их је мрзео. Туга и жалост су неизбежна и директна логичка последица оног лажног положаја у који је човек стао у односу према свом Творцу Богу. Човек је сам на себе навукао тугу и жалост. Он се погордио и постао дрзак према свом Творцу и тиме је осудио себе на патњу. Да је однос човека према његовом Творцу остао нормалан, то јест онакав какав је требало да буде – слободно потчињавање у љубави и синовској преданости свом Творцу – владали би ред и хармонија, а туге, жалости и патње биле би непознате. Не би се толико хиљада векова чули јауци и вапаји, не би било болести и болница. Створење је устало против Творца, створење је претпоставило синовској љубави и послушности – побуну и непослушност, а последица тога су туге, жалости, патње и болести. Зар је и могло бити другачије? Човек – створење из непријатељског табора, у који је стао у односу према свом Творцу – изазвао је уместо благослова – проклетство, уместо блаженства – тугу, патњу и болести.
Грех – то је узрок свих патњи, болести и смрти. Грех растројава природу човека, његово тело, а растројство неизбежно води ка патњама и болестима, а ове право у смрт.
Могли сте имати прилику да будете сведоци какав се контраст јавља код различитих лица после патњи и болести. Код једних оне изазивају смирење, код других – револт; покајање – или окорелост; благослов – или проклетство. Имамо пример у Јеванђељу. Сетите се призора са Голготе. Два разбојника у исти час, из истих разлога, на исти начин распета, али један се каје – и врата раја му се отварају, а други хули – и врата пакла га чекају, спремна да пред њим заувек затворе сијање светлости.
Верујући хришћански свет може се поделити у две категорије. Прва категорија сматра, или боље рећи верује, да је Бог нужно биће, Почетак свих почетака и Творац, али Га ипак схватају у смислу Идеје; за њих је Он највиша Идеја, али ипак само Идеја. Друга категорија верује у Бога као непроменљиво биће, Почетак свих почетака и Творца – Оца Небеског, али уз то ова категорија представља Бога као живог, Онога који промишља о свету. Главно је што се овим веровањима придружује срдачна, религиозна вера, а то је најважнији елемент у вери човека.
Велики философ Шлајермахер доказује: да би веровањима прве категорије људи у њиховој свести постало неопходно додати и веровања друге категорије – то јест, да би се прва категорија убедила да је Бог, поред тога како Га она замишља, још и Бог живи и свеприсутни, који промишља о свету и човеку, и да поред тога што је највиша Идеја, Он тражи срдачну и религиозну веру – потребно је, по Шлајермахеру, да се они осете у потпуној зависности од Бога. Само са свешћу о зависности рађа се религија. И прва категорија путем болести и патњи, као најбољим начином, постиже оно што јој је неопходно и без чега не би носила карактер следбеника Христових – а то је срдачна вера, вера религиозна. О томе можемо судити по самима себи. Ми себе не познајемо ако нисмо страдали; ми не придајемо озбиљну пажњу болести ако нисмо окусили њену горчину. Само у стању патње и болести осећамо неопходност Божије помоћи.
Има људи којима само удар грома може пробудити савест, а има и таквих чију савест неће пробудити ни громови, ни муње, ни олуја, све док болест не стави свој печат на њихово гордо и необуздано тело. Оно што нису могли учинити никакви савети и докази, то ће учинити болест и патња. Болест и патња – то је оно што наводи уснулу савест човека на спасоносни пут.
А погледајте каква чуда чине болест и патња у области људског срца. Онај који је раније био глув за вапаје и јауке других, онај који није чуо и није видео туђе невоље и патње, иако је имао вид, тај постаје човек – поборник хришћанског милосрђа. И којим путем? Кроз сопствене патње. Био сам очевидац у једној од болница града Кијева, када су поред моје собе сместили једног младог, крупног земљопоседника. Првог дана сетио се разних сиротишта, прихватилишта и свима разделио прилично велике суме новца. Распитао сам се о њему, и мој сусед из собе ми је рекао да га је знао као човека среброљупца. Разболео се, патио је, и одмах помислио да и други пате и да им је потребна помоћ; слушао је о болестима, али их није видео и није их искусио, а сада је сам легао у постељу и осетио да недалеко од њега постоје неке установе где људи болују и пате. Патња – то је начин да се научимо састрадавању са другима.
Хришћанство никада не би било хришћанство да није овенчано страдањем – страдањем неупоредиво вишим и страшнијим од нашег страдања, страдањем Богочовека на Голготском Крсту. То страдање је освештало хришћанство, оживотворило га и за сва времена га поставило изнад свих бивших и будућих религија. Страдање рађа наду у будући живот. А ко је искусио тренутке душевних мука, ко је страдао, тај зна шта значи нада и какав је степен њене силе. Ко је задовољан свим, тај се не нада, јер је задовољен добивши све овде, на земљи, а тамо, на небу, ништа неће добити, јер се није надао. Патње, какве год биле, неће уплашити верујућег хришћанина, јер он налази за себе утеху у свом Спаситељу и Искупитељу – Исусу Христу.
Не би било неинтересантно сазнати чиме су се људи тешили у стању болести и патњи пре Христа. Али, на велику жалост, нису остали никакви подаци. Постоји, додуше, Сенекино дело које садржи три расправе „О утехи“. Прва расправа написана је поводом смрти његове мајке Хелвије, где јој је Сенека предлагао да за олакшање своје туге тражи утеху у симпатијама људи и посматрању природе. Као што видите, о Богу ни најмањег наговештаја. Друга расправа написана је за Полибија, који је служио на царском двору и коме је умро брат. И Сенека му у својој расправи саветује да се утеши службом код Цезара и одликовањима која му Цезар поклања; и овде се Бог не помиње. И, најзад, трећа расправа – Марцији, где Сенека саветује једној мајци која је изгубила сина да се утеши примером животиња. „Краве које су изгубиле телад“, пише Сенека, „не мучу више од једног или два дана. Птица кружи око свог опустошеног гнезда са заглушујућим крицима, а после неколико минута се смирује и лети као и обично“ (Утеха Марцији, VII).
Ето видите чиме се тешио најбољи философски свет старине. Нисмо ли ми срећни после тога што живимо у ово благодатно време, када се Господ Христос и сада, као и пре 20 векова, обраћа страдалницима, невољницима и онима на самртном одру: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28) – „Ја ћу вас утешити, и ви ћете само у Мени наћи радост и утеху“.
Ти, коме је Господ послао искушење кроз телесне болести, буди јак и бдиј, позивај црквене свештенике, они ће се за тебе помолити, и ако си сагрешио, Господ ће ти опростити грехе и подићи те са болесничког одра. Најважније не заборављај: са искреним покајањем исповеди грехе своје духовном оцу и са страхом и љубављу причести се Светим Христовим Тајнама, Његовим пречистим Телом и пречистом Крвљу – ето ти лека каквог је једино остало у наслеђе Христовим следбеницима од њиховог Учитеља – Спаситеља.
Ако је Господу угодно да те прими у бољи свет, онда са љубављу и мирном савешћу иди у сусрет анђелу смрти, не губећи наду да ће те Господ помиловати због твоје вере, дела покајања и милосрђа. А ако те Господ остави у животу, онда поново ступи у живот, али памти: „иди и не греши више, да ти не буде горе“ (упор. Јн. 5, 14). Нека ове речи увек буду нераздвојне од тебе, и пребродити ово подмукло и бурно животно море неће ти бити тешко.
Нека болест, напуштајући дом твој, однесе са собом све пороке и грехе, и тек тада ће исцељење бити право исцељење. Тада ћеш моћи заједно са Давидом ускликнути: „Пре него што страдах, ја заблудех, а сада реч Твоју чувам“ (Пс. 119, 67). По исцељењу удвостручи свој опрез и бдење пред лекарима твоје душе, да ово последње не буде горе од првог. Угледај се на исцељеног у бањи Витезди и, идући као прву дужност у храм, тамо ћеш наћи Исуса, твог Спаситеља и Исцелитеља; тамо Му принеси благодарну молитву, испричај свету о чуду које се догодило, као што је то учинио исцељени у Витезди, објавивши свим својим суграђанима како га је Исус исцелио. Нека те сачува Господ да не личиш на узетога или на оне губавце који по исцељењу нису помислили да се врате са захвалношћу, и за које је ожалошћени Господ питао: „А где су деветорица?“ (Лк. 17, 17).
Живите и користите живот, али живот у Богу, а не у испразности светској. Проповедајте милосрђе Божије и враћајте на пут истине оне који су близу пропасти.
Амин.
Изговорено у цркви Кишињевске митрополије, 5. септембра 1910. г.
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: blagochinie48.ru