Душа човека, често и убеђеног и ревносног хришћанина, спремна је да падне и да ропће под овим тешким бременом. Болест која га је неочекивано задесила, збуњује га и узнемирава, он у њој види чисто физичку случајност, прекорева природне законе, лекаре који не могу да пронађу њен извор и да му помогну и сви око њега су криви за патњу која га је задесила. Савест болесника је углавном мирна, он не размишља о томе да треба да пронађе узрок своје болести, не жели да види у болести лековиту силу за своју душу која се охладила. Можда и међу вама, слушаоцима и богомолницима овог светог храма има неко ко препознаје себе у овом опису људске душе. Потрудимо се да пронађемо узрок који представља корен болести.
Узрок болести се крије у самом човеку, он навлачи на себе ову или ону болест. Разноразне болести су казна коју човек навлачи сопственим греховима или Сам Господ Својим праведним судом кажњава човека због његових порока – казном која се и у овом случају показује као милосрђе: А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1 Кор. 11: 32).
Болест је, ако се на њу гледа с богословског становишта, велико доброчинство за човека, она исправља његове лоше навике, спречава опасност и зло који му прете и у које га воде његови пороци. Болест омогућава човеку да се удуби у свест о својим греховима и да смири своју горду и необуздану природу.
Вероватно сте имали прилике да видите човека који пуца од здравља, који је пун снаге и који никад није узимао лекове. Ретко ко од ових људи благодари Богу за Његово милосрђе. У већини случајева добро здравље представља повод за превару, гордост, егоизам, заборављање на Бога и везаност за земаљски и материјални свет. Слична појава се може запазити и међу нама, који се трудимо да угодимо Богу. На пример, ви не видите атмосферу око себе, не осећате је, не размишљате шта би било с вама кад ове атмосфере не би било, не узносите молитве захвалности Богу за Његово велико доброчинство мислећи да атмосфера постоји сама по себи, без свог Првоизвора. Исто тако човек који пуца од снаге и здравља мисли да се почетак његовог живота садржи у њему самом, да никоме не дугује свој живот и да може да га усмерава како му падне на памет, за њега нема највишег ауторитета.
Насупрот томе, болестан човек, прикован за самртнички одар, с уздањем моли Бога за помоћ, постајући свестан узрока своје болести и видећи га само у својим пороцима, а не у неком или нечем другом. Кад оздрави, он дуго не може да заборави на Божје доброчинство и не размишља да је он сам било кад био извор свог живота и здравља.
Чим се човек узнесе урањајући у гордост и самообману, потребно је да га Бог уразуми. И Господ расејава привид човекових уживања и шаље болест која у корену убија сваку гордост и обману. Болест је најбољи начин да се човек уразуми, она га буди на ивици погибељи и бездане провалије у коју он брзо пада низ процветалу и пријатну стрмину, где би нашао за себе вечну бујицу мрака и муке да га болест није зауставила. Чак и ако је атеиста, човек кад је прикован за самртнички одар постаје свестан своје слабости, види сву немоћ људи и лекара да му помогну и разочарава се у медицину, па прибегава Ономе Ко је заувек исцелио и спасио човечанство које верује у Њега од греха, проклетства и смрти.
Падају му на памет спасоносне мисли. Свестан је колико је тешко грешио у својим надама и плановима да уреди свој живот мимо Онога Ко је једини Пут, Истина и Живот, и озлојеђен на самог себе спреман је да прокуне цео свет с његовим преварама; постаје свестан да је све то била таштина над таштинама; свестан да ако се земаљски живот завршава смрћу, смрт са своје стране води у живот, у неупоредиво бољи живот, тих и миран, где неће бити ни јецаја, ни болести, ни патње, ни уздаха, где влада вечно блаженство; он почиње да је сматра тихим пристаништем уређеним на бурном мору живота.
Али можда сте хтели да ме упитате: ако је такав циљ болести, ако она поправља грешнике, зашто бива послата праведним људима који воде непорочан живот?
Да, на први поглед ово изгледа несврсисходно и несхватљиво. Али немојте доносити исхитрен закључак. Откуд знате да је човек који наизглед води праведан и непорочан живот заиста такав и да је његов живот угодан Богу. Нема на земљи човека који би могао да каже: „Ја сам праведан,“ и ако такав постоји, значи да је пао у самообману. Човек греши „ако и један дан живи на земљи“. Већина религиозних људи је искусила руку Божју, у сваком случају, барем су били сведоци и очевици овакве појаве. Срећан је болесник који се на самртном одру увери да болест не долази од човекове природне слабости, већ да је Бог шаље како би га после искушења вратио на спасоносни пут. Срећан је онај болесник који и у дуготрајној болести и патњи види милостиву руку Божју и с покорношћу сина подноси несрећу која га је задесила будући свестан да ју је потпуно заслужио. Господ је многомилостив и брзо услишује молитве. На самртничком одру човек за кратко време може да стигне да донесе плодове покајања и да добије исцељење своје душе, а често и тела, и да касније постане проповедник покајања. Радосна појава у животу је ако позове презвитере ради молитве. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5: 15) – каже свети апостол Јаков. Молитва укрепљује болесника, наводи га на то да размишља о Богу и да сву своју наду положи на срећан исход своје болести у Онога Коме припада човеков живот.
Супротна слика представља жалосну појаву. Болесник осећа потребу да воли некога, али такође осећа да су га сви напустили, да он никога не занима и недостаје му вера да би заволео Онога Ко садржи истинску Љубав у Себи. Отуђен од Бога он поново тежи ка земљи, ка оним створењима које је малочас презирао, а можда и преклињао, ка онима који су га јуче можда препустили судбини на вољу. Не нашавши тихо пристаниште на небу он тежи ка земљи, у чију хладноћу и равнодушност се уверио, само што је потпуно обузет испразним земаљским рачуницама, па ни не помишља на небо.
Друга ствар је хришћанин који то није само по имену, већ мишљу и делом. Он још дуго пре предсмртне агоније заборавља на земљу, потпуно се духом преноси на небо, осећа да није од овога света у којем има толико превртљивости, несталности и издаје. Он верује да је човек уопште, а тим пре хришћанин, створен за небо, да је његов боравак у овој долини смрти и плача, патње и болести, краткотрајан, он верује у вечне обитељи Небеског Оца, где не могу да уђу ни зло, ни грех, ни сама смрт, и он на самртничком одру урања у океан кајања, подиже своју слабу, дрхтаву руку и крсти се знамењем Животворног Христовог Крста, и жуди само за једним – да се разреши и сједини са Христом. Њега смрт више не плаши, он у њој не види заклетог непријатеља који хоће насилно да га лиши земаљског живота, већ доброг госта, на чијим крилима ће бити однет у наручје верујућих праотаца, у рајске обитељи. Спреман је да заједно са вољеним учеником Спаситеља, Јованом Богословом, ускликне: „Господе Исусе, дођи скоро“ (Откр. 22: 20).
Покрај одра верујућег хришћанина можемо се научити хришћанском стрпљењу. Он не трпи зато што не може да помогне себи, он не савија своју главу зато што је Бог деспот и што би супротстављати Му се значило устајати против Њега и то узалудно устајати; не, он се са оданошћу и љубављу сина повија пред Божјом вољом, јер је уверен у то да је ова воља премудра и да га води ка блаженству. Нека су посете Бога сурове, нека он свакодневно губи снагу у телесним патњама, он у овим патњама види залог љубави и милосрђа Господњег, и из груди које горе у пламену бола, откида се уздах захвалности и наде у милосрђе Божје и будући блажени живот који је Он припремио. Верујући хришћанин за стрпљиво подношење својих страдања благодари само Богу, свестан је да и поред сјајне снаге и здравља не би могао да поднесе послано искушење, да би пао у чамотињу, а често и очајање, верује да га укрепљује благодат Божја. Тело пати, душа се радује, тело је немоћно – дух је бодар и он у невољама и трњу мука стиче драгоцени цвет хришћанског стрпљења.
Браћо! Наступиће час – пре или касније, али ће наступити – кад ће болест и патња стати пред нас и када ће свакоме од нас рећи: „Сад је ред на тебе.“ Да нас овај тренутак не би затекао неприпремљене, наоружајмо се хришћанским стрпљењем. Али да би свако од нас схватио и да би могао да разликује истинско, односно хришћанско стрпљење, од лажног или филозофског стрпљења, односно, што је исто – од паганског, чујте шта се назива истинским, то јест хришћанским стрпљењем.
Питање трпљења је било познато још старом свету. Римски и грчки филозофи у данима туге, патње и болести саветују човеку „забаву и разоноду“ – по Епикуру, „потпуну равнодушност“ – по стоику Зенону. А у својим школама су саветовали „разоноду“ и „тврдокорност“. Ови филозофи нису знали други начин; „разонода“ и „тврдокорност“ су њихов једини приступ у патњи и болестима. Упоредите учење ових филозофа с јеванђељским учењем, односно са Христовим учењем и видећете шта је у том погледу хришћанство дало човечанству. Отворите Јеванђеље и уверићете се у то, па ћете се према његовом учењу односити са још већим страхопоштовањем. Истина, Јеванђеље нам није детаљно открило учење о мукама и патњи на некој одређеној страници или у одређеној глави, оно је раштркано по целом Јеванђељу, код све четворице јеванђелиста и у апостолским посланицама. А то је и сасвим разумљиво и јасно. Јеванђеље није себи поставило за циљ да изложи своје учење у облику филозофског система, јер је и Самом Христу то било туђе. Он је све што је написано у Јеванђељу и посланицама није рекао у току једног дана или на једном месту, већ је говорио у различито време и на различитим местима и разним слушаоцима.
Патња или жалост, по Светом Писму, нису појава по природи ствари и нису последица првобитне воље Творца. Познато је да су људи у стара времена сматрали да је узрок патње или туге поремећај органских ћелија материје, што је по филозофу Платону, извор сваког зла; или је то услов пролазне, коначне творевине, осуђене по својој природи на патњу и жалост све док на крају не урони у бескрај као што су учили Индуси. Отуда произилази да су патња или жалост, по учењу старих филозофа и мислилаца, нешто судбоносно и случајно, а по учењу Светог Писма патња и жалост су неред.
На почетку није било тако, на почетку је владала дивна хармонија, све је било добро и лепо, Бог није желео патњу и жалост. Он их је мрзео. Патња и жалост су неизбежна и директна логична последица лажног става који је човек заузео према свом Саздатељу Богу. Човек је сам на себе навукао патњу и жалост. Он се погордио и постао је дрзак према свом Творцу и тако је осудио себе на патњу. Да је однос човека према Творцу био нормалан, односно онакав какав треба да буде, то јест слободно потчињавање у љубави и синовској оданости свом Творцу, владали би ред и хармонија, а патње, жалости и страдања би били непознати, не би се толико хиљада векова чули јецаји и вапаји, не би било болести и болница. Створење се побунило против Творца, створење је предност дало негодовању и непослушању у поређењу са синовском љубављу, и као последица тога појавиле су се патње, жалост, страдања и болести. Зар је и могло бити другачије? Човек је створење из непријатељског табора у који је дошао у односу на свог Творца – уместо благослова – изазвао проклетство, уместо блаженства – жалост, патњу и болести.
Грех је узрок сваке патње, болести и смрти. Грех ремети човекову природу, његово тело, а поремећај неизбежно води ка патњи и болестима, а оне директно у смрт.
Можда сте имали прилику да будете сведоци какав контраст се дешава код различитих људи после патње и болести. Оне код једних изазивају смирење, а код других негодовање, покајање или окрутност, благослов или проклетство. Имамо пример из Јеванђеља. Сетите се слике са Голготе. Двојица разбојника су у исто време и због истих разлога разапети на исти начин, али се један каје и отварају му се врата раја, а други негодује и чекају га врата пакла спремна да заувек затворе пред њим сјај светлости.
Верујући хришћански свет се може поделити на две категорије. Прва категорија сматра, или боље речено, верује да је Бог непромењиво Биће, Почетак свих почетака и Творац, али ипак Га схватају у смислу Идеје, Он је за њих највиша Идеја, али ипак само Идеја. Друга категорија верује у Бога, да је Он истинско биће, Почетак свих почетака и Творац – Отац Небески, али осим тога, ова категорија Бога сматра живим, да промишља о свету, а што је главно, овим веровањима се придружује веровање срца, религиозно, и то је главни елемент у човековој вери. Велики филозоф Шлајермахер доказује: да би се горе наведена веровања прве категорије људи у њиховој свести учинила неопходним, треба додати и веровања друге категорије, односно, да би се прва категорија уверила у то да је Бог осим онога како Га они замишљају, још жив и свеприсутан Бог Који промишља о свету и човеку, осим што је највиша Идеја, да Он жели и срдачну и религиозну веру – тако да би људи прве категорије осетили потреби да признају ове елементе битнима, по Шлајермахеру је потребно да осете потпуну зависност од Бога. Само са свешћу о зависности рађа се религија. И прва категорија путем болести и патње достиже оно што јој је потребно и без чега не би имала карактер Христових следбеника – а то је срдачна вера, религиозна вера. О томе можемо судити по себи. Ми не познајемо себе ако нисмо патили; не посвећујемо болести озбиљну пажњу ако нисмо окусили њену горчину. Само у стању патње и болести осећамо потребу за Божјом помоћи.
Има људи којима само ударац муње може да пробуди савест, а има таквих чију савест неће пробудити ни громови, ни муње, ни бура, све док болест не стави свој печат на њихово гордо и необуздано тело. Оно што нису могли да учине никакви савети и докази, учиниће болест и патња. Болест и патња су оно што човекову успавану савест наводи на спасоносни пут.
А погледајте каква чуда чине болест и патња у области срца. Они који су раније били глуви за вапаје и јецаје других, они који премда имају слух и вид, нису чули ни видели туђе невоље и патње, постају људи – поборници хришћанског милосрђа. И на који начин? Кроз сопствену патњу. Био сам очевидац у једној од болница града Кијева, кад су поред моје болничке собе сместили једног младог и крупног великаша. Првог дна се сетио разних домова за старе, за незбринута, и свима је послао поприличне новчане износе. Распитао сам се о њему и сусед из болничке собе ми је рекао да га је познавао као среброљубивог човека. Разболео се, патио је и одмах је помислио да и други пате и да им је потребна помоћ; чуо је за болести, али их није видео и није их искусио, а сад је сам пао у постељу и осетио да недалеко од њега има неких установа у којима људи болују и пате. Патња је начин за саосећање с другим у патњи.
Хришћанство никад не би било хришћанство да није крунисано патњом – патњом, неупоредиво већом и страшнијом од наше патње, патњом Богочовека на Голготском Крсту. Ова патња је освештала хришћанство, учинила га је животворним и заувек га је ставила изнад свих бивших и будућих религија. Патња рађа наду у будући живот. А онај ко је искусио тренутке душевних мука, онај ко је патио, зна шта значи нада и који је степен њене снаге. Онај ко је свим задовољан, не нада се, јер је задовољан, пошто је све добио овде, на земљи, а тамо, на небу, ништа неће добити, јер се није надао. Патња, каква год да је, верујућег хришћанина неће уплашити, јер он налази утеху у свом Спаситељу и Искупитељу – Исусу Христу.
Било би занимљиво сазнати на који начин су се људи тешили у стању болести и патње пре Христа. Али нажалост, нису остали никакви подаци. Ипак, постоји Сенекино дело које садржи три размишљања „О утехи“. Прво размишљање је написано поводом умирања његове мајке Хелвије, где јој је Сенека за ублажавање туге нудио људску симпатију и сагледавање природе и саветовао да у њима тражи утеху. Као што видите, о Богу нема ни помена. Друго размишљање је написано за Полибија који је служио на царском двору, којем је умро брат. И Сенека му у свом размишљању саветује да се утеши службом при Цезару и одликовањима које му Цезар дарује; овде се такође не помиње Бог; и напокон, треће размишљање упућено Марсији, где Сенека некој мајци која је изгубила сина саветује да се утеши по угледу на животиње. „Краве које су изгубиле телад, – пише Сенека, – не плачу више од једног или два дана. Птице круже око свог опустошеног гнезда издајући заглушујуће крике, али после неколико минута утихну и лете као обично“ (Утеха Марсије, VII).
Видите на који начин се тешио филозофски свет у стара времена. Зар нисмо после тога срећни што живимо у благодатно време кад се Христос сада, као и пре 20 векова, обраћа напаћенима, сиромасима и људима који леже на смртоносном одру: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“ (Мт. 11: 28) – „Утешићу вас и само ћете у Мени наћи радост и утеху.“
Ако ти је Господ послао искушење кроз телесне болести, буди чврсти и будан, позови црквене презвитере, који ће се помолити за тебе и ако си згрешио, Господ ће ти опростити грехе и подићи ће те са болесничког одра. Само да немој да заборавиш главно: с искреним кајањем исповеди грехове свом духовном оцу и са страхом и љубављу се причести светим Христовим тајнама, Његовим пречистим Телом и пречистом Крвљу – то је лек који је остао у наследство Христовим следбеницима од њиховог Учитеља и Спаситеља.
Ако је Господу угодно да те прими у бољи свет, с љубављу и мирне савести иди у сусрет анђелу смрти, не губећи наду да ће те због твоје вере, дела покајања и милосрђа Господ помиловати. А ако те Господ остави у животу, поново закорачи у живот, али имај на уму: „убудуће не греши, да ти не би било горе“ (уп.: Јн. 5: 14). Ове речи нека увек буду с тобом и неће ти бити тешко да пребродиш ово подмукло и бурно овоземаљско море.
Нека болест, напуштајући твоје обитавалиште заувек однесе све пороке и грехе, и тек онда ће исцељење бити право исцељење. Тада ћеш заједно с Давидом моћи да кличеш: „Пре но што понижен бих, ја згреших, зато реч Твоју сачувах“ (Пс. 118: 67). После исцељења удвостручи свој опрез и бдење према лекарима своје душе, да последње не буде горе од првог. Угледај се на онога ко је исцељен у Витезди и отишавши пре свега у храм, тамо ћеш пронаћи Исуса, свог Спаситеља и Исцелитеља, тамо Му принеси захвалну молитву, испричај свету о чуду које ти се десило, као што је то учинио човек исцељен у Витезди, испричавши свим својим суграђанима како га је Исус исцелио. Нека те Господ сачува од тога да постанеш налик на раслабљеног или на оне губавце којима после исцељења није пало на памет да се врате са захвалношћу, и за које је ражалошћени Господ упитао: „А где су деветорица?“ (Лк. 17: 17). Живите и користите живот, али живот у Богу, а не у таштини света. Проповедајте милосрђе Божје и обраћајте на пут истине оне који су блиски погибељи.
Амин.
Светитељ Мардарије (Ускоковић)
Беседа је одржана у цркви Кишињовској митрополији 5. септембра 1910. г.
Са руског Марина Тодић