Један београдски сликар Бојовић је насликао дивну слику, теологија. Али никада ни речи ни слике не могу бити примерени да говоре адекватно о Богу али помажу да се приближи тој тајни. Замислите сада једну слику са основом aqua-marin (она дубока морска зелена боја). У центру је бело сунце, то је суштина божанства. Бело зато, да би било духовно (јел наше је жућкасто, створено сунце). То је вечно сунце божанства, суштина божанства. Ту на првом аспекту божанства, суштинском, слажу се јевреји, хришћани и муслимани, да је Бог суштински један.
Други аспект божанства је личностни, персонални. Колико личности поседује то сунце као своју суштину. Ми кажемо три личности, Света Тројица и зато ћемо описати на тој зеленој основи, око тог белог сунца, три златна светлосна круга. То је Света Тројица. Први је Отац, из њега изблистава као муња, још један други златни круг светлости, то је Син, и исходи трећи, то је Свети Дух. Ту се сад јевреји и муслимани са нама не би сложили, они би остали само на једном светлосном кругу, и кад би се крстили, они би се крстили једним прстом а не трима.
А ми питамо ту хоџе и рабине онтолошко питање: „А кога би могао волети тај ваш самац Бог у вечности?“ Ако је он био сам у вечности, пре стварања света онда би могао волети једино самога себе, онда би то био први егоиста, први себичњак. А ми кажемо не, отисак божанства у човечанству је тај, да како је у божанству једноме ја, каже Отац Сину ти, и он Дух Свети, тако у свим језицима човечанства имате, ја ти он (ми ви они је изведено). То је отисак божанства у човечанству. Да је Бог био један самац, свако би мрмљао самоме себи. На латинском има једна лепа реч „солилоквиј“, то је кад лудак говори самоме себи, мрмља, и не може да успостави односе са другима. Наравно то нису неки докази математички то је само психолошки, а психологија човека је изнад логике.
Трећи аспекат божанства који не зна римокатоличка ни протестантска да кажемо заједница, то је енергијски аспект божанства. Није енергетски, него енергијски, јер енергије зраче из тог белога сунца, кроз та три светлосна прстена, кроз Свету Тројицу, као дар Свете Тројице. Сад замислите један зрак бео али мало сивкаст (да не буде као суштина), то је нешто из суштине али није потпуна суштина. Суштина божанства за нас православне је недоступна, непознатива и непојмива за све створене личности заувек. Зато је Бог по суштини мистерија вечна. Значи ми знамо само оне аспекте божанства - енергије које зраче из те суштине.
Замислите један зрак огња божанске љубави (Срби имају две речи – ватра и огањ - ватра је створена енергија која није вечна а огањ божанске љубави је вечан). Други зрак је енергија мудрости Божије, трећи је истине Божије, лепоте Божије, доброте Божије, стваралаштва Божијег, самилости Божије, мириса нествореног Божијег. Сви ти зраци (најмање девет може да се наброји, а има их више) зову се заједно благодат Божија. То је благо-дато од Бога, коме? Људима.
И сад замислите сваког човека на тој слици, као парче гвожђа које има своју орбиту, своју путању око тога сунца на даљину и које треба да упија те божанске енергије. Али ми сви имамо, свако на свом парчету гвожђа неко више, неко мање рђе. А рђа би била наши лични греси. Неко има више неко мање. Ти који су чистији морално, ти имају већу површину чистоте и брже упијају те енергије божанства кружећи око божанства. Оном парчету гвожђа које је дошло до усијања од енергије божанскога огња, спада свака и најмања рђа и он у маломе личи на велико сунце. Тај је постао Бог, али не по суштини као Тројица. Ми се не можемо као парчад гвожђа никако приближити јер бисмо се истопили. Значи ми остајемо на својој орбити а Бог је нас створио да смо ненаситиви, божанских енергија.
А кад је створио створену ватру која није вечна и створену светлост која није вечна, те две енергије су експлодирале и хладиле се у галаксији као планете и тад су почели да се шире време и простор. Имаш други велики бум, то је крај времена (боље је рећи него крај света). Зато је наше схватање времена линија - линеарно, Α (алфа) и Ω (омега), А и Ш, почетак и крај. А Индија и многобожци, они имају циклично схватање, кружно схватање времена. То је за нас митологија, где иде као последица и реинкарнација.
(Наставиће се)
Епископ Данило Крстић
Извор:www.rastko.rs