Побожна и драга духовна дјецо, шта се то дешава са свијетом? Шта је то? Помућено све, сви у страху, свако се сакрива у себе... Ето, баш уђох у пекару да узмем хљеба, каже: “Немамо хљеба. Шта ћеш, долазе људи, узимају по три- четири хљеба, па иду...” Кад дођеш у самопослугу, пола оних полица празно, хране нема. Шта је то? Због чега је то? Питам се: Господе Боже, па како би било, замислите, да је рат почео? Рећи ћу вам одговор, једноставан одговор: смрти се боје, смрти!
Људи данашњег свијета сматрају - а то није наша идеја, него идеја која нам долази, коју су људи безбожни прихватили: да би живио, мораш бити млад, здрав, лијеп и богат. Било шта од тога /да недостаје/, сматра се да није популарно и не може имати амбиције. И, сад се појавила смрт! Нико је није очекивао, неће људи то у овом свом животу слободном јер нису побожни. Ни у школи не уче да буду побожни, ни на студијама, ни на послу - нико их не учи о Богу, о смрти! Него, овако замирише ту страшну ствар - смрт, од које лијека нема.
Велики факт је смрт! Све може овако или онако, али једна је ствар сигурна у овом нашем животу, а то је: да ћемо да умремо. Значи, смрт је сигурна свакоме. Ту идеју о смрти данашњи свијет некако сакрива, баца испод кревета, неће да мисле на смрт. Неће! Без обзира што свако може да умре овог истог дана. Јер, смрт није у нашој моћи. Може доћи несрећним случајем, може доћи овако и онако. Значи, избећи је не може нико. Али, опет, људи рачунају на могућности и неће да размишљају о томе да ће да умру, него, затуривши ту идеју, терају је из дана у дан. И, не спремају се - ето, у томе је трагедија.
Ми који смо у Цркви, на свој начин, прихватамо и схватамо да смрт и њен жалац није немогуће победити јер Господ наш Исус Христос, дошавши Себе да жртвује, платио је за нас! Да је овај привремени живот само зато да бисмо показали како смо користили тај велики поклон од Бога – овај живот. Да ли смо га протраћили или смо корисно урадили, тако што смо украсили тај дар, јесмо ли се припремили за смрт?
Смрт, како кажу монаси, треба прихватити тако што се умире свакога дана. Свакога дана помало. Смрт је један пратилац непрекидни. А, ти умножаваш оне дарове које ти је дао Бог, а посебно кроз Цркву, умножаваш своје стрпљење, и трпљење, умножаваш праштање, па се исповедаш, осудиш себе, анализираш себе! Добро погледаш шта си урадио, шта ниси урадио - кроз исповјед, а и без исповједи, да видиш гдје си, шта си... Јеси ли протраћио ово вријеме, колико си осуђивао, колико си праштао...? Све се то, значи, тиче нас. И, све је то сад веома битно.
Људи који то немају и не знају – зато се понашају овако. Зато је одједном настала паника: а шта ако сам ја у тих 10% који умиру од овог коронавируса? Једноставно, види се страшна немоћ! Немоћ је чак и помислити на смрт. Та идеја о смрти, која се сакрива, крије, одједном постаје на видику, она долази, она се мирише, она плаши, она паралише људе!
Зато је то тако, побожна и драга духовна дјецо. Зато и забрањују све, покушавају све да се та пошашаст смањи. Сав свијет показује своју немоћ. Све смо могли, све је ишло лијепо, али кад овако дође, у једном моменту, појави се немоћ, општа немоћ, а и лична немоћ појединца.
Зато је важно концентрисати се на себе. Ово нам је дато због испита. Бог је дао то да би народи, а и појединци, мало размислили о себи: шта је, у ствари, живот, шта носи живот? Никад ми не можемо гарантовати, једног дана, од ујутру до увече, да ли ћемо преживети. И, да се спремамо за то, то је најважније, да се спремамо за тај чин!
Прво, ако већ вјерујемо и ако нам је Господ Бог већ дао начина да изаберемо Његову стазу покајања и спасења, нама у Цркви, онда на тај начин треба да покушавамо себе да припремимо, да на одређени начин стасамо, да нам онај моменат преласка у други живот не буде тежак, да нам смрт не буде тешка. Да јој се радујемо, на неки начин: да ћемо, коначно, поћи у сусрет и видети нашег милога и драгога Бога, а и наше сународнике који су спасени. Јер, ако тога нема, онда је смрт страшна и престрашна. Зато, ово да нам све буде за наук. Немојте да вас хвата паника, немојте да вас хвата пошаст овога времена, која паралише човјека, паралише све добре снаге у њему, та страшна идеја: а шта ако се разболим, а шта ако се мој неко разболи...?
Да, ипак, имате вере да вас Бог чува. Имамо одређене ствари које ћемо поштовати, нећемо пркосити никаквој одлуци. Кажу: ако има више од сто људи, не може више од сто људи да на једном скупу буде; да не целивате руку свештенику, да не целивате крст, само се наклоните, нафору ћете узимати сами. А, Света Причест – то је оно изузетно и чаробно! Она се одржала увек! Замислите: “шпанска грозница”, почетком 19. века, 20-их година. Она је покосила стотину милиона људи! Замислите: стотину милиона људи је страдало у Европи! То је био ужас један! Али, ипак је опстало човечанство. Прочешљала је, сваки други-трећи је отишао. Према томе, кажем вам: није ово први пут, свака генерација је доживјела. Да не помињем “црну смрт” или кугу, у Средњем веку.
У Бога се треба уздати! Треба чинити шта можеш да чиниш. Али, опет, немој да убијеш душу своју паником и страшном идејом о смрти. Јер, смрт је само прелаз из овога у други свет, за онога ко верује, где нас чекају наши мили и драги који су се спасили. Да нас чекају и да нас охрабре, кад прођемо онај тунел изласка душе из тела.
Не бојте се смрти! Не бојте се! Ако умре стари човек у вама, нећете се бојати смрти, а нови човек се неће плашити, него ће се радовати! Замислите ви да смрт није овако ограничила моћ свакога човека – па, још би фараони живјели! Али, нека стари човек помало умире у вама, ако већ није умро, нека умире помало. А, нови, Христов, нека се не боји смрти! Он ће изаћи, он ће вас водити! Тако се не бојте ни ове пошасти садашње и овога свега што нас окружује. На здравље вам и спасење, Бог Господ да вас спаси и благослови! Амин!
Протојереј-ставрофор Војислав Билбија, проповед у цркви Свете Тројице у Ротердаму, 15. марта 2020.
Извор: saborna-crkva.com