ПИСМО СВЕТОГ СИНОДА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ГОСПОЂИ ИРИНИ БОКОВОЈ,
генералном директору УНЕСКА

Генералном Директору УНЕСКО,
Госпођи Ирини Боковој
Париз

Поштована Госпођо,

Поводом захтева владе  самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.

Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас.  Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.

Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.

После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.

Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.

Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.

Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу.  Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.

Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.

Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50'% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.

Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:

    Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
    Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
    Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.

Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.

У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.

Председник Светог Архијерејског Синода

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски

Иринеј

[1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf

2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true

3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453

 Напомена:

Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.