Ако сте провели неко време у свету технологије, вероватно вам је познат термин „Minimum Viable Product“ (минимални одрживи производ). Ради се о томе да када намеравате да нешто створите, боље је да почнете са најосновнијом могућом верзијом, да бисте проверили да ли је ваша идеја уопште изводљива.
У последње време размишљам о минималној одрживој теологији. Шта би било када бисте, уместо да у неку религију улазите „под пуним гасом“, све са сложеним културолошким и мисаоним системом, могли да почнете са нечим основним, и да даље напредујете? За хришћане, Библија има баш ту функцију – да вас води од основне идеје скроз до комплетне слике. Сама Библија је прича о народу који путује генерацијама, при чему свака генерација стиче још боље схватање и истину.
На тај начин је хришћанство први пут представљено Грцима. У Делима апостолским 17, Павле стоји пред Атињанима и држи задивљујући говор, у коме цитира само грчке филозофе. Уместо да цитира стихове из својих светих списа, Павле утврђује и гради на ономе што им је већ познато. Па, када бисмо желели да одредимо шта је то минимална одржива теологија, одакле бисмо кренули? Мислим да бисмо почели са овим: Добро побеђује!
Кад сам био млад, наишао сам на једну идеју у књизи коју сам читао. Била је то ова идеја: добро на крају побеђује. Кад сам то прочитао, скроз сам се стресао. Не због тога што је то променило моје веровање и размишљање, већ због тога што сам тада први пут постао свестан ове идеје као идеје – као независног појма који би могао да буде испитан, вреднован, потврђен или оповргнут. У том тренутку сам знао да верујем у то – да је то, у ствари, идеја од које никада не бих могао да побегнем. За разлику од свега осталог у шта сам веровао, ово је било непобитно и непоколебљиво. Једноставно, било је, и мораћу свој живот да градим на чињеници да у то верујем. У значајном смислу, све моје остале мисли проистичу из тога.
Кад кажемо да добро на крају побеђује то не значи да добро увек побеђује (води у трци), или да је добро увек изнад свега, или да је сваки победник добар. Управо је супротно. То значи да чак и ако се чине велика злодела, и ако преовладавају силе зла – оне ће на крају бити свргнуте. Дугорочно гледано, империје зла падају. Дугорочно гледано, добро тријумфује. Дугорочно гледано, напредак постоји.
Али, да бисмо вредновали ову изузетну тврдњу, прво морамо да дефинишемо шта подразумевамо под „добрим“. Ја бих предложио ову дефиницију: Добро је оно што помаже другима. Зло је оно што уништава друге.
Када тако гледамо, нешто треба да нам постане јасно. Сви ми желимо да се доброта шири. Увек је у нашем најбољем интересу да други људи буду добри. Узмимо, на пример, пољопривредника који производи храну за своје потребе, а вишак даје комшијама. Он се понаша добро, а жели и да његовим комшијама буде добро. Узмимо сада, на пример, лопова који краде храну од сељака. Он се храни тако што подрива могућност других људи да једу. Понаша се на зао начин – али не жели да други људи буду зли. Шта више, нада се да ће сви остали бити и даље добри. Не би волео да живи у друштву лопова.
Ово је изузетан парадокс у срцу зла. Зло може да постоји само захваљујући добру. Добру зло не треба, али злу је добро апсолутно потребно. То значи да добро може имати бескрајан домет, док зло у суштини само себе ограничава.
Ово нам постаје јасније када наш лопов оснује банду са другим лоповима. Стара изрека каже да међу лоповима постоји част, и то је тачно. Лоповска дружина се мора градити на поверењу, да би могли да раде заједно и да иду у пљачку. Али, то поверење је директно супротно ономе што раде: издају поверење других људи. Морају да се труде да одржавају врло различиту стварност у групи и ван ње. У банди морају да буду добри, да би ван ње били зли.
Ово је врло тешка динамика. Како да градите поверење и сарадњу у групи, док сте у исто време ван групе непоштени и зли?
Узмимо, насупрот овоме, групу пољопривредника који се удружују у задругу на основу међусобног поверења. Сви су једни према другима добри и поуздани. Њихови поступци у задрузи једноставно појачавају ту доброту и поверење, а њихово поштење и понашање према спољашњем свету још више наглашава њихову поузданост. Унутрашња стварност ове групе је у потпуној сагласности са њеном спољашњом стварношћу. Доброта у групи оснажује доброту ван групе.
Контраст је још наглашенији из перспективе мема. Културолошки, ми сада видимо „мем“ као текст који се додаје на некој смешној слици која се шири интернетом. Међутим, првобитна идеја је била другачија: мем је нека идеја која се може преносити са човека на човека. Добро понашање је мем и лоше понашање је мем. И једно и друго су идеје које се могу ширити са особе на особу, пошто ми несвесно имитирамо једни друге. Кад видимо да неко поступа добро, то на нас може утицати да се и ми понашамо добро. Или, ако видимо да се неко понаша лоше, то на нас може утицати да и ми постанемо зли.
Ипак, нико не жели да живи у злом друштву. Нико не жели да се зло шири, понајмање неко ко води неку криминалну организацију. Јер, да би наша лоповска банда била успешна, она мора да буде спремна да се супротстави цурењу понашања (the leakage of behaviors). Ако би поуздано понашање у оквиру групе почело да цури у њихов начин понашања према спољашњем свету, њихови дани као пљачкаша би били одбројани. Или, ако би непоуздано понашање ван банде почело да цури у банду, она би експлодирала.
Сама способност добра и зла да се шире на начин како то ради мем тежи да поткопа постојање злочиначког подухвата. То није случај са пољопривредном задругом. Ако се њихова доброта шири као мем, то је само добро за њих. Не морају да брину за цурење понашања, јер их свако њихово понашање јача. Свако „цурење“ или имитација их само чини снажнијим.
Мислим да нам нешто постаје јасно и само на основу наше основне дефиниције добра и зла. Зли системи временом теже да се распадну, јер подривају своје сопствено постојање. Добри системи временом теже да се развијају јер афирмишу своје сопствено постојање и постојање њихове околине. Због тога мислим да добро побеђује.
Мика Рединг
Превод: Биљана Пушоња
Извор: teologija.net