Ми смо обични људи и неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је подвиг свакодневног живота. А која је полазна тачна таквог подвига? Хтео бих да вас подсетим на причу везану за генерала Суворова. Наша Покровска црква је меморијални храм подигнут у част Александра Васиљевича Суворова и свим руским војницима са једним од девет поклоничких крстова од белог камена, који је постављен поред храма. Када водим школске екскурзије, прилазим са децом овом крсту и читам: „Данас – учити, сутра – молити се, прекосутра – победе или славна смрт. Живот – Отаџбини, душа – Богу. Од 60 битака победио је у 60“. Али једанпут на једној међународној конференцији десио се следећи забавни догађај. Устаје академик и каже: „Знате, ипак је Александр Васиљевич победио 61 пут“. Сви су почели да листају своје iPad-ове, почели су да га исмејавају: тачно, 60, то је свима познат број. „Не, - каже, - 61“. Опет не разумеју: Он је поштовани академик, биограф војсковође – и изненада се појављују подаци и чињенице које се не уклапају у општеприхваћену слику. Он остаје при своме: „61“. „Али како је то могуће? Хајде да упоредимо чињенице“. – „Прва победа је победа над собом“. И онда су многи схватили: стварно, Суворов се родио кржљав, слаб, а потом је уследио унутрашњи подвиг живота, аскетизам, живот у хладноћи, глади, у шињелу да би сам искусио тај тешки војнички живот.

Дакле, прва победа је победа над самим собом. Наша свакодневица нас подстиче на подвиг. А какав је то подвиг свакодневице? Ми ретко видимо подвиг који је упадљив, величанствен, јарки. То су они подвизи које не приказују на телевизији, када човек даје свој живот да би спасио други, уступа своје рукавице и капут за време великог мраза да би загрејао новорођенче док не дође хитна помоћ, једна сестра је тако грејала дете десет часова у својој капуљачи. То су стварно сјајне ствари и хвала Богу што оне постоје у нашим животима. Али ипак, ми живимо сасвим обичним животом, живимо у породици, у друштву, сви ми живимо међу другим људима. И тако се намеће питање, постоји ли или не, подвиг у том нашем обичном животу? Наравно да постоји! Казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити.

Да ли је живот мајке са више деце подвиг? Јесте! Подвиг је и живот оца са више деце, који се труди да нађе два посла како би његова породица живела пристојним животом. Живот човека, који живи са старим родитељима је свакодневни повиг. Подвиг је такође када хришћанин стави пред себе циљ да оде у цркву на празник који пада на радни дан, макар на 15 минута, јер нема других могућности, мора да иде на посао, јер сваком је потребно да зарађује новац, људи живе у тешким условима, а празник или дан неког свеца, на пример Серафима Саровског, сваки хришћанин жарко жели да прослави. Тако се човек труди да барем на 15 минута посети храм. То је такође мали подвиг. Зашто? Зато што он пред собом има избор: посетити или не посетити храм. У складу са тим, унутрашња победа над самим собом представља свакодневни хришћански подвиг. Ми имамо такву могућност и ми можемо живети тај подвиг. Како је рекао апостол Павле: «Добар рат ратовах, трку заврших, и веру одржах» (2 Тим. 4: 7). Тојест он је сачувао веру целог свог живота.

То је јако важна ствар. Већина људи се дели на две категорије: "хоћу" и "треба". Категорија "хоћу" је телесна, а категорија "треба" духовна.Тако и каже апостол Павле: «Јер ако живите по телу, помрећете, ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете». И цео живот хришћанина своди се на то да не улаже у материјално, већ у духовно. У нашој души истовремено постоје две воље: материјална и духовна. И важно је којој вољи човек даје предност, важно је која воља побеђује. То је непрекидни подвиг: избор између "хоћу" и "треба". Хоћу да спавам, а треба да радим. Нећу да перем судове, а требало би. Нећу болеснику опет да мењам постељину, а требало би. Нећу некоме да опростим, а треба. Нећу да позовем неког да поразговарам с њим, а требало би то да урадим. Живот хришћанина се разликује од живота обичног човека управо због тога што код хришћанина преовладава "треба" у односу на "хоћу".

Оптински старци су говорили: "Све краси умереност, крајности су бесовске", тојест, све крајности су демонске. Постојао је један израз код отаца, један алгоритам и правац живота: Тело своје оптерети онолико колико може да издржи и сав свој подвиг усмери на "унутрашњег човека". Не једи, не пиј, не спавај, делај подвиг, пости, поштуј молитвена правила, све је то изванредно важно. Али све то треба да уроди плодом. Каквим? Ја се молим не због тога да би мени било добро, већ да бих ја био добар. Не да би мени било боље, већ да бих ја био бољи. Тај животни оријентир никада не треба изгубити.

Још је Достојевски говорио: "Многи мисле о томе како живети, а само појединци - која је сврха живљења". Који је циљ мог живота, који је циљ подвига? Циљ је да се ја изменим изнутра, да ја почнем да личим на Господа, као што деца личе на свога оца. То је цео смисао нашег хришћанског живота: да постанемо другачији изнутра. Не да се промени живот који нас окружује, него да ми изнутра будемо друкчији, јер само од тога зависи квалитет нашег живота. Јер ако је у теби завист, злоба, теби ће увек нешто фалити. То је због тога што ти мислиш да се квалитет живота, или срећа у животу, састоји од тога што ти не поседујеш или немаш. А тако не треба да се размишља. Не треба да мислиш - када ја будем имао то и то, тада ће мој живот бити квалитетан, тада ћу ја бити срећан. Него, када се десе промене на боље у твом духовном животу, тада ћеш и доћи до праве среће, чему свако од нас стреми.

Неки мудар човек је рекао: "Срећа је када те разумеју. Велика срећа је када те воле. А највећа срећа је када ти волиш". И управо то је подвиг. Ми бисмо сви желели да нас воле. Сви бисмо желели да нас уважавају, да на нас обраћају пажњу. Али када је то правац нечијег живота, тај никада неће наћи ту љубав и пажњу коју тражи, јер као што је Александар Сергејевич Пушкин указао: на почетку ново корито, па нова кућа, потом племићко звање и на крају "златна рибице хоћу да ти будеш мој слуга" - нема краја људској похлепи и жељама. А наша главна жеља треба да буде да изменимо сами себе. И где треба да почне подвиг, ето од те мале победе.

Знате ли који је подвиг био један од најважнијих у животу Светог Серафима Саровског, онај што га је учинио светим? Многи ће можда бити изненађени, али чињенице из његове биографије сведоче о томе: он је сваке недеље ишчитавао чиват Нови завет. За прва четири дана - по једно Јеванђеље: по Матеју, Марку, Луки и Јовану, а за преостала три дана Дела апостолска, Апостолске посланице и Откровење Јованово. Ето, то је њега направило светим: он је живео Свето Писмо. Он је хтео да се уподоби Светом Писму, да се уподоби Христу. То и јесте почетак подвига - трагати за вољом Божијом. Какав треба да постанем? Какав треба да будем? То и јесте правац наше воље. Не "хоћу", него какав треба да постанем.

Надаље, веома је битно разликовати када је "мени добро" и када "сам ја добар". У пракси, "мени ће бити добро", онда када "ја постанем добар" и када преко тога и другима око мене буде добро. Запамтио сам мисао једног мудрог човека. Он је рекао: Није потребно бити важан, важно је бити потребним. И зато када се ти трудиш да будеш потребан - ти опажаш радост коју осећаш због тога што си некоме потребан.

Сећам се да је један од изузетних савремених светих отаца, отац Василије Јермаков, говорио: „Наш живот није место за одмор, он је место за подвиг“. Он је и сам био такав, сам је све време био са људима, сам све време међу људима, тако да кажем старац међу мирјанима. Био је радост међу њима и таквим су га и доживљавали. Зашто? Човек дајући добија. То је тај парадокс.

Узгред, старац Пајсије Светогорски је говорио: „Кроз жртвену службу Бог даје двоструко здравље“. Ми баш то не можемо да разумемо, ми желимо да би све било на време, уравнотежени распоред рада и одмора, да не претерамо у раду, да не претерамо у молитви. Да би све било на време: треба се одморити на време, појести на време, наспавати се. Све је то у реду, ако од твог живота не зависи живот других људи. Рецимо два човека разговарају а можда један у том тренутку хоће да спава. Или, хоће да презалогаји. Човек је увек између те две ствари, између „хоћу“ и „треба“. И ово је начин нашег хришћанског живота који се гради у средишту таквог избора: некада посрнемо, некада урадимо, избор је на нама. Ето управо томе и посвећују хришћани свој живот да би досегли снагу Христову, да би човеку на првом месту било „треба“.

Живимо у свету пуном искушења, где има и раскоши, и комфора и људи се питају: како се у таквој ситуацији подвизавати? Али, ја не сматрам да нечија раскош, нечији комфор треба да се тичу нас. Живе такви људи, имају такву могућност, хвала Богу, то је њихов начин живота. А на шта треба да буде усмерен живот хришћанина? Бити задовољан са малим стварима, бити задовољан само са неопходним стварима. И то је такође подвиг. Да не би осећај зависти према раскоши коју видимо, према комфору који видимо, доводио човека до сазнања сопствене неостварености, своје инфериорности: кажу људи, мени нешто фали, а ево, други имају. Јер неки људи верују да здравље пружа квалитет живота и срећу. А под великим квалитетом живота и великом срећом неки људи подразумевају и здравље и новац. А још већа срећа и комфор су им: здравље, новац, лепота и власт. И можемо до бесконачности тако набрајати.

А шта је ипак истинска срећа? Једна од интерпретација овог појма се састоји у томе да је истинска срећа да човек буде духовно слободан од свега тога. Свети Јован Златоусти је рекао: „Сиромашан човек није онај који има мало новца, него онај који не зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Богат човек није онај који има много новца, него онај који зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Здрав човек није онај који нема болести, него онај који се не жали док болује. Болестан човек није онај који има пуно болести, него онај који се много жали док болује“. Испоставља се да је оцена квалитета живота унутар нас. И зато је подвиг у томе да научимо да будемо задовољни са само неопходним стварима. А Богу треба да захваљујеш на томе што имаш, а не да тежиш ка томе што немаш. Може се тежити ка бољем животу, али под једним условом: „Не моја воља, Господе, него твоја да буде“. Ако имаш могућност да купиш нова кола - купи их. Ако немаш могућности - немој да гледаш около, немој да се осврћеш и немој да се жалиш да немаш кола која желиш. Немој да се жалиш на родитеље, немој да се жалиш на свог мужа, немој да се жалиш на своју жену. Немој да се жалиш на крају крајева због свог здравља, јер треба да се бавиш својим здрављем, али оно није у твојим рукама.

Ако, пак, хоћеш да промениш нешто у спољном животу и тежиш у њему ка нечему бољем, такође ти треба подвиг. Хоћеш нова кола? Уради нешто у том циљу, нађи још један посао. Хоћеш да имаш малу кућу у предграђу где би могао да поведеш своју вишечлану породицу? Немој само да машташ, треба нешто и да урадиш, треба да радиш не само оно шти ти се свиђа, не само „хоћу“, него и оно што треба. Ако хоћеш нешто, треба да се потрудиш. Ако ништа не посејеш онда нећеш ништа ни пожњети.

Ако си задовољан са нечим, хвала Богу да си задовољан. Али када имаш породицу, оно са чим можеш бити задовољан ти са твојом страћаром или сломљеним каучем и то може задовољавати тебе, али не твоју жену, не твоју децу, не твоју маму, не твог тату. Зато треба увек мислити не само о томе што је довољно теби, него и о томе шта задовољава потребе твојих рођака и ближњих. Можда би у твом аскетизму и у твом унутрашњем подвигу теби била довољна само каша од хељде за Божићни пост, али твојој породици треба више од каше од хељде, треба им још и риба. Ја намерно преувеличавам да бих подвукао: када нисмо сами, није довољно само то што је по нашем мишљењу довољно за нас. Треба мислити и о томе шта је довољно за нашу породицу и за људе који нас окружују. И то је исто стални подвиг, имати такав склоп мисли јер још је премудри филозоф Сократ једном рекао: „Истинит живот није живот само за себе“. И када се човек овим руководи то је правилно устројство. И то је подвиг.

Ми се рађамо као егоисти и већину живота проводимо у егоизму. Зашто се распадају породице? Нашли су се два егоиста и не могу да се договоре ко коме треба да попусти. Ето управо у томе је трагедија наше савремене породице. Од 1000 бракова, 700 се заврашавају разводом. Не чак ни половина, већ 700! 7 од 10 бракова се распадне. А зашто? Зато што сви стављају „хоћу“ на прво место. Хоћу да он(а) буде леп(а), брижљив(а), паметан(на), образован(а) и да служи мени. Златна рибице, служи ми. И она и он желе скоро исто и нико неће да служи другоме. Нико неће да се руководи начелом „треба“. Сви се руководе принципом „хоћу“ и од тога потичу све невоље. Нема подвига, нема превазилажења урођеног егоизма. Али хришћанин је човек који устремљен ка другима, а не ка себи: мисао о другима треба да буде испред наших мисли о себи.

Да кажем коју реч и о свештеничкојслужби. Подвиг свештеничког живота је – из дана у дан са народом. Такав је био живот оца Василија Јермакова. Да. Он је баш био пример подвига – подвига свештеничког служења у парохији. Сећам се, многи су му говорили: „Чуј, па што се бавиш народом?!“ А он им је одговарао: „Ја никог не зовем. Ви се не бавите њима и зато сви они иду код мене“». Сећам се: парохијска кућа, отац сваког прима, седи за столом, прича са сваким. Када би сви тако радили, наравно, толико народа не би долазило код њега. И тако из дана у дан са народом – то је исто јако велики подвиг свештеничког живота. И сваком од нас ко памти оца Василија, ко је читао или ће читати још о његовом животу, то је сваком свештенику наук – усвојити пример његовог подвига и не избегавати своју паству.

Ми живимо у свету, у којом се судећи по вестима, дешавају разноврсне катаклизме, трагедије... Не, добрих догађаја такође има много, хвала Богу. Али људи су јако уплашени. Отуда и питање: да ли се може ускладити подвиг са страхом и како може бити савладан тај страх? Тај страх доводи чак и до сумње да ли да створиш породицу или не? Ја се сећам оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да је цела Русија живела у складу са принципом: „Ка смрти се спремај, а жито сеј“. Зато страх оставити страху, а свакодневицу - свакодневици. Зато и породицу треба стварати, и треба се упознавати, и не треба да се плашиш да ли ћеш успети или не. Све ћеш успети ако будеш имао унутрашње расположење да живиш у име другог човека. За сваки корак који ми начинимо, Бог нам узврати са девет корака у сусрет.

Подвиг не иде са страхом. Пословица нас учи: очи се боје, а руке раде. Ти си нешто замислио у свом животу, замислио си на пример да водиш ТВ емисије. Разумљиво је да у томе има много потешкоћа: треба наћи људе, обезбедити технику, средства и финансије... Када би човек пред очима држао све проблеме који га очекују, он никада не би ни макао с места. Треба пре свега мислити о користи дела, које хоћеш да створиш. И увек памтити главну ствар: свако дело почиње од првог корака. И не треба се плашити ако је пред тобом још 10 хиљада километара пута. Пут почиње с првим кораком, уради то, а после ћеш се снаћи у следећој ситуацији. Наумио си да изградиш кућу - почни од малог улагања у тај дом. Нова специјалност, нова струка, допунски извор прихода. Да ли ћеш успети или не, то нико не зна, али почни нешто да радиш ка свом циљу и то ће већ бити приметно. Јер, онај који не започиње, тај и не постиже ништа. То су спољашњи страхови.

Треба, међутим, да постоји унутрашњи страх. Не бој се никога до Бога јединога. Ето, кога се треба плашити. Треба се плашити да не одступимо од Цркве, од унутрашњих начела, од својих обећања, од своје вере. Ето, чега се треба плашити. А наш спољашњи живот је у рукама Божијим. Ако ми нисмо војници, политичари, економисти или народни посланици, мало шта можемо променити у овом животу. Треба мењати однос према свом животу, а тај однос треба да буде: све је у рукама Божијим, ништа рђаво, лоше не може се десити до тог тренутка када ми не дамо повод томе. А спољне околности: курс долара, незапосленост, цена нафте на светском тржишту - све то утиче на наш живот, али они не могу да дефинишу наш живот. Да дефинише наш живот може само вера, живот у складу са вером и унутрашњи подвиг. Било је и горих времена. Тако да је све у теби.

Ако си ти незадовољан својим животом - то незадовољство ће те појести изнутра. Ако умеш да трпиш у свом животу, све ће бити нормално у твојој души. Не причам о неком усхићењу, али нека буде такво осећање: ја нешто већ могу да урадим, нешто већ могу да зарадим, могу да водим унутрашњи духовни живот. Нико ти не брани да идеш у цркву, нико ти не брани да се бориш са самим собом, нико ти не брани да помажеш другима. Све то ти нико не брани! Имаћеш и мир и радост и духовни комфор. Све је унутар тебе, јер нико ти не брани да живиш по мери вере, да чиниш добра дела и достижеш добри подвиг у борби са самим собом. Ми смо дужни да побољшавамо живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности.

Наравно, ми нисмо одушевљени са свим што се око нас дешава, али колико можемо ми побољшавамо тај живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности - почевши од круга породице, па до парохије, и ако смо у могућности и шире од граница наше мале средине у којој живимо, јер смо сви у обавези да помажемо једни другима. Ми ублажавамо све те негативне ствари које примећујемо, јер како нас апостол Павле позива: «Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати» (ср.: Рим. 15: 1) Чујеш? Опет се појављује реч "дужни". Силни су дужни да носе немоћ слабих, а не да угађају себи. Зато што на почетку ти служиш, а потом теби служе. Често се шалим: боље је посећивати дом за старе, него лежати у дому за старе. Ко не буде радио за своју децу, радиће за лекове. Нажалост, таква је суштина нашег свакодневног живота. Таман када будеш престао да служиш, теби ће требати неко да те служи. И зато је боље умрети на раду испуњавајући своје обавезе.

Архимандрит Мелхиседек (Артјухин)
Извор: pravoslavie.ru