Човек је по природи својој, палој, једно егоистично биће усресређено само на себе, те отуд и нема човека на овој планети, универзуму, а да није бар мало егоистичан; то је наше колективно наслеђе остављено нам од прародитеља Адама и Еве. Егоизам је погрешна љубав према себи, усмереност, окренутост ка себи, те је не можемо ни назвати љубављу јер љубав је, онда и само онда, када је човек окренут ка другом; један покрет окренутости ка другом.
За љубав је потребан други, потребан је живот у заједници, љубави, живот за другог, те је у нашој благословеној хришћанској традицији породица у самом центру хришћанског живота. Породица је мала Црква, по речима Светог Апостола Павла и то је оно што управо и чини човека иконом Божјом, јер је и Бог наш, Света Тројица, управо породица, заједница три особе, Оца, Сина и Духа Светог.
Бог као личност постоји у породици, заједници тако да је човек једино биће у универзуму које је ствпрено да постоји на начин постојања самога Творца. Бог није индивидуалац, него заједница три личности које живе једна за другу у савршеној хармонији и несебичној љубави и који ствара све из те несебичне љубави да би све учествовало у свекосмичкој хармонији живота Свесвете Тројице, да би сви били једно, једна породица, Црква. Бог не зна за индивидуализам, за егоизам и, може се рећи, није ни способан за такав начин постојања. Господ је то потврдио и показао својом свежртвеном исхођујућом љубављу.
Следствено, хришћанска теологија и философија, разликује појам личности од појма индивидуе. Човек је зато и призван да се остварује као личност, управо у заједници, породици, као и његов Творац. Човек једино и јесте личност када се остварује у заједници, породици. Управо је окренутост ка другом то што га, напослетку, и чини личношћу. Окренутост ка себи је један пуки индивидуализам; иако модерна наука данас поистовећује та два појма(индивидуу и личност), ови појмови ни приближно нису исти.
Живимо у веку и времену индивидуализма, потрошачког друштва, где се модерном човеку сервира гомила погрешних ствари, погрешних идеала, управо са циљем појачавања његовог индивидуализма и егоизма а све то под плаштом слободе и наводне еманципације личности.
Породичне вредности се све више запостављају и сматрају назадним и нема никаквог помака на том пољу, док се величају противприродни садржаји живота, грех, непоштење и изопачености сваке врсте и све то се још назива и културом. Од медија и дневне штампе, музике и разних трендова, човек се васпитава да буде егоиста, односно да већ природни адамовски егоизам развија до неслућених, демонских, размера и да постане биће индивидуализма, себичности, напросто једно биће које мисли и живи за себе и нема никаквих моралних вредности и скрупула. Како се ишчупати из ових замки, како победити ова искушења, како напослетку и утицати да се све ово промени на боље?!
Победити себе у овим временима је права уметност, изборити се са самим собом са својим егом, поред свих искушења која се намећу човеку. Побеђујемо само онда када схватимо да је ближњи наш, наша породица, на првом месту и да нема пречих ствари у универзуму од тога, и да из ње извире и здрав патриотизам и здраво друштво, а зато нам је потребан сам Христос, потребна нам је Литургија, потребан нам је живот са Христом, са Свесветом Тројицом који јесте Породица над породицама. Христос је извор живота и љубави и нема љубави ван нашег Творца, ван Христа. Подражавајући Христа уподобљујемо се самом Творцу који не зна за егоизам, који не зна за индивидуализам, који је сав љубав, свежртвена исхођујућа љубав која је спремна да страда и која је страдала за нас.
Само са Христом побеђујемо све недаће овог живота, са Оним који је победио свет, испуњујемо своје назначење, побеђујемо себе, егоизам, изграђујемо себе, једне друге, своје мале Цркве и приносимо их Творцу, учествујући у вечној Божанственој симфонији љубави Свете Тројице. Само са Христом побеђујемо себе и уграђујемо себе у вечност!
Иван Миладиновић, теолог