Крајем 1980-их година моја породица је била на ивици распада због мог развратног живота. Није пролазио ниједан дан, а да не пијем алкохол. У мени се такође развила страст према коцкању. Изгубио сам посао, пријатеље... Због тога су патили сви моји најрођенији. У дубини душе сам био свестан свог стања, али нисам био у стању да победим себе. Највероватније сам се већ навикао на такав живот. Људи ми причају, а и сам се сећам да сам изгубио људско обличје, све око мене ме је нервирало и у извесном тренутку сам се осетио као сувишан човек. Тада нисам тражио никакво духовно уточиште, а још мање ми је падало на памет да одем у цркву, пошто тада нисам озбиљно схватао свештенике.
То би трајало још дуго да једне дивне вечери старац Гаврило није дошао у крчму у којој сам испијао још једну чашу пива и спремао се да учиним још један неразумни поступак. Да, драги другови, тачно сте прочитали: старац Гаврило је ушао у крчму!
А све се десило на следећи начин. У великој граји чујем јасан, гласан и љутит глас човека који захтева да му у највећу криглу наточе пиво и вотку, иначе „ће му пући срце“ и „платиће колико год да кошта“. „Имам пара – дали су ми парохијани,“ – громогласно је понављао човек иза мене, а људи су се смејали и презриво погледали једни друге. Тада нисам знао шта значи реч „парохијани“, а и седео сам окренут леђима према човеку који их је изговорио, не занимајући се претерано за то ко је он. Једног се тачно сећам: стекао сам утисак да је овај човек био висок, чудно обучен мушкарац, побуњеник који као и ја, залива своју тугу алкохолом. Глас никако није престајао да говори, чули су се звуци гутљаја, некакви повици – и одједном „човек-побуњеник“ почиње да пева једну грузијску песму, и то тако лепо да се и нехотице окрећем и насред крчме видим свештеника у ритама, ниског раста, седокосог, који ширећи руке као да је пијан, игра уз речи песме.
Цела крчма се утишала и гледала га је. А он је гледао у мене крупним необичним очима. У извесном тренутку ми се приближио, погледао ме је у очи и рекао: „Ревазе, спали оно што имаш овде, у џепу!“ Вешто ме је ударио у груди, подигао је руке ка небу и у трен ока ме је закрстио.
То се десило тако брзо да људи чак нису ни приметили, и многи су, укључујући и мене, помислили да је ово крсно знамење неки покрет у плесу. Старац је убрзо завршио своју игру и изашао. Сви су га испратили аплаузима и речима: „Какав добар човек... Свака част, оче! Сила си.“
Ја сам стајао као укопан, са сузама у очима. Нисам плакао зато што сам одмах схватио смисао радњи старца Гаврила, већ само зато што су ме као струја удариле његове речи и чудио сам се како је могао знати шта се налази у мом џепу. А у мом џепу се налазила предсмртна цедуљица коју сам написао неколико сати пре тога и у којој сам се опраштао од својих најрођенијих. Да, тада сам намеравао да учиним страшан и непоправљив поступак. А старац Гаврило је дошао по Божјој вољи и ради мене је одиграо такву представу!
Најчудније је било то што од следећег дана нисам хтео ни да чујем за коцкање, а алкохол сам оставио заједно с распојасаним животом који сам дуго времена водио.
Жао ми је што нисам успео да нађем тог свештеника у Тбилисију. Питао сам многе, али сам добио одговор да је он лудак који се не појављује увек. Ускоро сам се окренуо Богу и Цркви. И тек неколико година касније, кад сам заједно с породицом отишао у Мцхету и кад смо свратили у манастир Самтавро, на једном гробу, где је било мноштво људи, угледао сам на великој фотографији управо оног свештеника који ме је спасио и отрезнио. Стајао сам у месту као укопан, на очи су ми наврле сузе. А отац ми се осмехивао с фотографије, и ја сам се осмехнуо кад ми је намигнуо с фотографије... Као да ме је духовито питао: „И шта, Ревазе, ипак си дошао код ‘човека-побуњеника’, старца архимандрита Гаврила (Ургебадзеа)?...“ Код драгог оца који је вољен у целом православном свету, који својом љубављу спасава многе људе. И спасиће. По Божјој милости!
Извор: православие.ру