Шта је суштина паганског начина размишљања? Човек који живи пагански најчешће је усмерен на материјално. Своју пажњу, снагу и време улаже у стицање онога што сматра вредним – новца, успеха, здравља, сигурности. Бог му није циљ; циљ су добра која жели да добије.

Понекад се чак и молитва претвара у средство за остварење личних жеља. Управо ту лежи суштина духовног пада: губи се вера у Једног Бога, Извор живота и Дародавца сваког добра, духовног и материјалног. Заборавља се пут који води ка Њему, а човек остаје затворен у кругу својих потреба, страсти и жеља.

Зато се често може видети да неко уђе у храм како би се помолио светом Николи за путнике, Пресветој Богородици за децу или светом великомученику Пантелејмону за здравље.

По самом понашању види се да му је важно само да стигне до одређене иконе, изговори своју молбу, запали свећу, понекад наручи молебан и потом оде. Његов циљ није сусрет са Богом, већ испуњење одређене жеље.

Светост је позив сваког хришћанина

Сасвим другачије изгледају људи који у храм долазе због Бога. Они желе да буду у Његовом присуству, да се моле, да учествују у богослужењу и да се причесте. Често остају дуже у храму. Понекад само стоје у тишини или седе, јер им је драго да буду у Дому Божијем. За њих је највећа радост близина Господња.

Људи који долазе само ради решавања неког проблема понекад пролазе кроз храм као кроз продавницу: свећа на једно место, молитва пред једном иконом, затим пред другом... То само по себи није погрешно. Црква благосиља молитве светитељима и молитвено посредовање за наше потребе. Али први корак увек треба да буде сусрет са Богом, јер од Њега долази сваки благослов.

Важно је разумети да светитељ није нека врста „заштитника“ задуженог за поједину област живота. Светитељ је човек који је својим животом постао проводник Божије благодати. Зато их Црква назива угодницима Божијим. Они су се читавим бићем предали Господу, а Он их је испунио Својом благодаћу, која се преко њих излива на свет.

Зато је у православној иконографији сваки светитељ приказан христоцентрично. На икони кроз светитеља сија Христос.

Главни задатак свакога ко улази у храм јесте да се запита: „Господе, шта Ти желиш од мене?“ Оно што човек жели није увек корисно за његово спасење, док Божија воља увек води животу.

Многи, из духовне лењости или због погрешне слике о себи, помисле:

„Светитељи су били велики духовни јунаци, а ја сам обичан грешник. До такве светости никада нећу стићи.“

Таква мисао човека брзо обесхрабри. Светитељи му постају недостижни, као звезде на далеком небу, а сопствени духовни живот изгледа бесмислено. То је опасна заблуда.

Од грешника до светитеља: пут који је отворен свима

Светитељи су били људи као и ми. Међу њима је било великих подвижника и испосника, али и оних који су се после тешких падова искрено покајали. Било је некадашњих блудника, прељубника, разбојника, убица, па чак и оних који су се бавили магијом, а потом су целим срцем пришли Христу. Довољно је сетити се свештеномученика Кипријана или благоразумног разбојника који је на Крсту задобио Рај.

Међу светитељима су били цареви, кнежеви, војсковође, ратници, монаси, лекари, земљорадници и људи најразличитијих занимања. Пут светости отворен је сваком човеку који искрено жели да живи са Богом.

Светост није само узвишено духовно стање. Она је и свакодневни труд, сарадња човека са Божијом благодаћу. Зато на свакој Литургији свештеник узноси Свете Дарове и узглашава:

„Светиње светима.“

Причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, после припреме постом, молитвом и Светом Тајном Покајања, човек постаје заједничар Божијег живота и прима благодат, као што каже Свето Писмо:

„И од пуноће Његове сви ми примисмо, и благодат за благодаћу.“ (Јн. 1, 16)

Цео живот хришћанина јесте пут стицања светости.

Свети Серафим Саровски је Мотовилову рекао: „Живот православног хришћанина састоји се у стицању благодати Духа Светога.“

Слично је писао и преподобни Јустин Ћелијски: ако си учитељ, буди свети учитељ; ако си тракториста, буди свети тракториста. Светост није везана за занимање, већ за начин живота.

Нећемо постати други Серафим Саровски или Јован Кронштатски. Бог од нас то и не тражи. Свако има свој пут, свој крст и своје време. Управо на том месту на које нас је Господ поставио позвани смо да се боримо против својих страсти и грехова.

Апостол Павле зато каже: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама.“ (Гал. 5, 24)

Када човек тако живи, Господ пребива у њему и са њим. Најважнији задатак свакога од нас јесте да постане свет у животу који му је Бог поверио. За сваког човека припремљено је место у Царству Божијем. Да ли ћемо у њега ући, зависи од тога да ли ћемо слободно изабрати Христа и истрајати са Њим.

Подсетимо се и речи апостола Павла да светитељи још очекују пуноћу савршенства, јер заједно са нама треба да уђу у славу коју је Господ припремио онима који Га љубе. Зато не одлажимо покајање и духовни труд. Време пролази, сваки дан нас приближава сусрету са Господом, а вечност остаје заувек.

Трудимо се да будемо достојни тог сусрета.

Сви свети, молите Бога за нас!

По мотивима беседе протојереја Андреја Чиженка
За Фондацију Пријатељ Божији са руског приредио и прилагодио: Иван Попов
Извор: pravlife.org