Светог апостола Павла доживљавам, вјерујте ми, као да је наш савременик; човјек којег бих срео иза првог угла, чини ми се, ако бих само пошао да га тражим. Ни једна једина ријеч, његовом руком написана, или на писање подстакнута, није од сувишка и није сувишна. У свакој његовој мисли генерације и генерације наших хришћанских претходника препознавале су себе. И ми, данас, порукама његовим, налазимо себе и сагледавамо наше вријеме.
Кад пажљиво прочитате одјељак 4, 9-16, из Прве посланице Коринћанима, ви видите светог апостола Павла другачијег него што смо уобичајили да га виђамо. Из његових ријечи, упућених хришћанима града Коринта, као да избија жал, пријекор, и, помало, љутина. Њему, трпељивом до бескраја, мјера трпељивости је превршена; „трпила“ попустила. Само он зна шта је његовом душом пролазило, какве су га муке сналазиле, кад је, једном, и он срцу одушка дао.
Изгледа да су хришћани Коринта, богатога, трговачког, града, опсједнути својом моћи и богатством – као, ово, и ми, данас – почели да пренебрегавају науку Господњу, овоземаљским стварима да се окрећу а учитеље своје, вође духовне и пастире, апостоле и презвитере, да ниподаштавају. „Већ сте се наситили, прекоријева их свети Апостол, већ се обогатисте; без нас се зацаристе.“ (1. Кор. 4, 8) Па потом слиједи Павлова пријекорна јадиковка: „Јер мислим да Бог нас, апостоле, показа посљедњим, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби а ви јаки; ви славни а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас“. (1. Кор. 4, 9-13) „Никога не увриједисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо.“ (2. Кор. 7, 2)
Кад ове ријечи Апостолове слушам, осјећам их као пријекор мени, свештенику, лично, упућен. Колико сам ја, грјешник, далеко и предалеко од Апостоловог, да благосиљам кад ме грде, да трпим кад ме гоне, да молим за оне који хуле? До неба кукам кад ме и малена мука спопадне а да и не говорим шта ми се душом ковитла кад ме увриједе и понизе. Кад се премјерим и у односу на Апостолову благост и праштање, нађем се јако лак и сићушан.
Видјесте, Апостол, пошто се изјадао и души својој олакшао, наједном, као да се тргао и забринуо, да га, надмени, хришћани Коринта не осуде, одбаце; пријекор његов погрешно протумаче. Истог момента, он почиње да их, родитељски, тетоши и мази. „Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као малу дјецу. Јер ако имате и хиљаде родитеља у Христу – вели им – али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.“ (1. Кор. 4, 14-15)
Знате и сами да је свети апостол Павле био један од најобразованијих људи свога доба и средине. Али он посједује најважније образовање, често недоступно људима формалног високог образовања: њему су познати сви вирови и понори људских душа.
Слово, одржано хришћанима коринтским, упућено је и нама, рекох, хришћанима данашњим. Више него ли нашој пастви, ово је намијењено нама, свештеницима, којима је на душу повјерено стадо и велика одговорност за њега. И међу нама су, као што сами знате, неспоразуми многи и чести. И ми, врло често, и недозвољиво, не знамо како у таквим ситуацијама да се понашамо. Престроги смо у својим судовима кад би требало да смо благи а млаки и преблаги – страха ради људскога – кад би требало да смо строги. Тешко нам је да нађемо прави баланс, и ако до њега некако дођемо, још нам је теже да по њему поступамо.
Не очекује се од нас, као што неки мисле, да само тетошимо и блажимо. И апостол Павле – сушта људска мудрост и доброта – видите, и сам зна да у неким моментима подвикне и прекори. Но у једном, и многом, ми Апостолу ни до кољена нисмо: истог момента, пошто прекори, он и помилује. Преко свога ученика, младог епископа Тимотеја, он нас заклиње пред Богом и Господом нашим Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима јављањем својим и Царством својим, да проповиједамо ријеч у вријеме и невријеме, да покарамо, да запријетимо али одмах и да утјешимо са сваком стрпљивошћу и поуком. (2. Тим. 4, 1-2) „Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх.“ (1. Тим. 5, 20) И другог свог ученика, светог апостола Тита, савјетује да паству своју кара без поштеде, да би била здрава у вјери. (Титу, 1, 13) Али, све са мјером и намјеном, и све у своје вријеме. „Старца не карај него га савјетуј као оца; младиће као браћу; старице као матере; младе као сестре, у свакој чистоти“. (1. Тим. 5, 1-2)
У овим савјетима, нама, пастирима, светом апостолу Павлу придружује се старији његов колега – рекли бисмо данас – свети апостол Петар, и вели: „Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити; чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе који не вене“. (1. Петр. 5, 1-3) Свети апостол нас подсјећа на велику одговорност: оно што нам је повјерено, Господ је стекао крвљу својом. (Дап. 20, 28)
Нама, пастирима је дато, али је и пастви задато. Одговорност је обострана. Ми са љубављу да водимо а вођени да се не одупиру. „Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи.“ (Јевр. 13, 17)
И једнима и другима савјетује се љубав и благоразумије. „Све да вам бива у љубави.“ (1. Кор. 16, 14). „Тако и ви млађи покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат.“ (1. Петр. 5, 4)
Протојереј-ставрофор Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com