Иако је сав наш живот на земљи непрестана борба и предстоји нам да је водимо до самога краја, ипак нас главна и одлучујућа борба очекује у часу смрти. Ко у том тренутку падне, тај више неће устати.

И не чуди се томе. Ако се непријатељ усудио да приступи безгрешном Господу на крају Његових земаљских дана, као што је Сам Господ рекао: „Иде кнез овога света, и у Мени нема ништа“ (Јн. 14, 30), шта га онда може спречити да нападне нас, грешне, на крају нашег живота?¹

И свети Василије Велики, тумачећи седми псалам, речи: „Да ми непријатељ не ишчупа душу као лав, кад нема никога да ме избави и спасе“ (Пс. 7, 3), говори да чак и најнеуморнији борци, који су се целог живота непрестано борили са демонима, избегавали њихове замке и одолевали њиховим нападима, на крају живота бивају подвргнути испитивању кнеза овога света, да би се видело има ли у њима нечега грешног. Они код којих се пронађу ране, мрље или трагови греха остају у његовој власти, док они код којих се ништа такво не нађе пролазе поред њега слободно и почивају са Христом.

Ако је тако, онда је неопходно да о томе водимо рачуна и да се унапред припремамо за тај час, како бисмо га успешно пребродили. Цео живот треба да нам служи као припрема за то.

Бићеш добро припремљен за тај час ако се током читавог свог земаљског живота будеш храбро борио са непријатељима свога спасења. Ако за живота стекнеш добру навику да успешно побеђујеш непријатеље, и у часу смрти лако ћеш задобити венац победе.

Такође, често и пажљиво размишљај о смрти, имајући на уму све што ће се тада догодити. Ако будеш тако поступао, тај час те неће затећи неспремног. Зато те неће ни уплашити, или те бар неће много уплашити, па ће твоја душа, неослабљена страхом, бити снажнија и спремнија да прихвати борбу и савлада непријатеља.

Световни људи избегавају размишљање и сећање на смрт како не би прекидали своје чулне угодности и уживања, која нису спојива са сећањем на смрт.

Због тога се њихова привезаност за добра овога света све више увећава и јача, јер јој ништа не стоји на путу. А када дође време да се растану од живота и свега што су волели и у чему су уживали, они се неизмерно узнемирују, муче и ужасавају.

Да би ти размишљање о смрти донело пун плод, замисли себе у стању човека који умире, у предсмртним тескобама и мукама. Живо представи себи искушења којима би те тада непријатељи могли напасти, а истовремено у мислима оживи оне помисли и осећања која су довољно снажна да их одбију.

Јер борбу и битку која се води само једном треба добро упознати и научити како да се прихвате и издрже. То је неопходно свакоме ко се са њима неизбежно мора суочити, како не би погрешио и претрпео губитак који се више не може исправити.

Преподобни Никодим Светогорац