У Цркви је жива пословица „послушање је веће од поста и молитве“. Да ли је баш тако? Ова изрека води порекло из монашког живота, и она је најјаснија у контексту њиховог подвига.

Монашко послушање је у радости и вери, без великих „зашто“, из простог разлога што су сви у манастиру једна велика породица.

Такво послушање имају лепо васпитана деца. Основни предуслов за лепо васпитано дете је љубав у породици. Тада строгост има меру и смисао, и дете чини све што му родитељ наложи јер осећа његову љубав и њоме се креће. Одузмите послушању љубав и све се то руши као кула од карата. Правилније је рећи како је љубав већа од поста и молитве. Ако неко осети љубав, није му проблем да буде послушан. Па ко није послушан према онима који нас воле и које волимо?

Ако се односи у Цркви сведу на низ наредби једних другима, зависно од јерархијског чина и службе, а при том нема предуслова љубави, није никакво изненађење да ће доћи до непослушности, сукоба и напослетку равнодушности.

Уколико једни желе да потчине друге својој вољи под изговором љубави у Христу, а при том ту љубав нису ни на какав начин пројавили, ту нема ни говора о здравој заједници. И обратно, уколико једни на сву љубав одговарају непослушношћу. Ако један нема слуха ни разумевања за другог, већ у њему види само надређеног или подређеног, сасвим је заборавио Христов призив да служимо једни другима.

Ми служимо једни другима. Епископ народу, народ свештенику, свештеник ђакону, итд. „Различити су дарови, али је Дух исти, и различите су службе али је Господ исти, и различита су дејства али је исти Бог који дејствује све у свима“ (1.Кор.12, 4-6) Цело то поглавље посланице Светог Павла говори оно што многи заборављају. „Око не може рећи руци: не требаш ми.“ (1.Кор. 12, 21)

Данас веома лако једни прете другима, условљавајући их њиховим звањем. Заборављају да човек служи Богу првенствено као личност, кроз дарове које има. Прво као личност, тек онда кроз своје звање. Човек воли и чини, ма коју службу имао.

Дарови Духа се не могу одузети уколико некоме одузмемо службу. Само ће се преусмерити. Тако ће, рецимо, неко ко је могао бити добар свештеник, искористити дар да теши и слуша кроз службу психолога. Неће имати благодат да свештенодејствује, али ће имати благодат да служи Богу и ближњима на други начин.

Иронично је што једни у Цркви не препознају дарове других, чак те исте дарове сматрају штетним. То се дешавало кроз целу историју, те су многи учитељи и исповедници били оптуживани, протеривани, забрањивани, да би тек неколико генерација касније био препознат њихов значај.

Ауторитет је, наравно, потребан. Али ауторитет се изграђује у љубави, не у закону. Реченица „Не занима ме“ прва убија било какву здраву послушност. То поручује: не занимаш ме ти као особа, не занима ме твој живот, не занима ме све оно што носиш у себи, што је скупчано уз тебе, ти си само надређен или подређен мени, ниси личност – него звање које треба слепо да испуњаваш.

Људи на равнодушност углавном одговарају равнодушношћу. Равнодушност значи да ми, у ствари, и нисмо неком потребни. То значи да се само намећемо. Чак и у романтичној вези није крај ако се двоје свађају. Крај је уколико престану да маре. „Не занима ме“ и понашање у складу са тим, то је други начин да неком најјасније покажеш да га заиста не волиш. Равнодушност једних за друге је најопаснија појава која прети Цркви. Равнодушност прва убија Христа у нама.

Друга претња је послушање без љубави. Тиме Црква прети да постане пуки бизнис, бездушни механизам. Тиме се људи своде на шрафове машинерије. Тиме се истина не мери истином, већ мишљењем надређеног. То није Христово Јеванђеље. Хвала Богу, има људи који маре и који чине. Који те искрено саслушају и разумеју. Пуна је Црква људи који ће те чути и које ћеш занимати ти и све што је скупчано уз тебе. Такви су спремни да воле и чине. Таквих је Царство небеско. Будимо такви.

Будимо мудри, имајмо љубави, вере и наде.

Марко Радаковић
Извор: avdenagom.blogspot.com