Брзе мреже светотајинског живота: ту си, у Цркви, не видиш Господа тјелесно јер је с десне стране Оца, горе, изнад свих небеса, а ГОВОРИ ТИ! Духом Светим Га чујеш, и лично ти се обраћа у времену и твом животном простору. Јеси ли кадар да то тако доживиш? Да Га с таквом пажњом слушаш, и послушаш, и пратиш? Ако ниси, онда је све узалуд.
Открио нам је Отац да не прашта никоме ко не прашта свима. Један од узрока што се нама Отац не открива - погледајте и сами, браћо и сестре, кад уђемо у ту врсту провјере: фалсификована побожност, врћење укруг, око самога себе. Гдје је, брате, твој однос са Оцем? Гдје си у односу на Оца? На жалост, видјећемо да га нема. Нема га! Провјера: нема односа. Има много од некакве назовипобожне скаламерије, али нема односа са Оцем!
Откуда то? Отуда, браћо и сестре, један од разлога је и тај што у срцу држимо мржњу на некога. Што срцем нисмо опростили - свима! А, Син ти одмах каже: “Послушај Ме: Ја сам Син Божији. Ово што ти Ја сада говорим, ово што ти Ја сада откривам, то нико не може да ти открије. Дакле, послушај Ме: ако не будеш опростио свима, Отац ти неће опростити...” Живот сина - без Оца - страшна отпадија! Отпадија коју изазива мржња! Значи, сам центар нашега живота - срце - заузела мржња. Нема онда Духа Очевог. И, зато, лако, било ко од вјештих може да нам се наметне за духовнога оца, духовнога вођу. Један од узрока, моћних узрока, јесте управо та мржња.
Дакле, ако хоћемо да се вратимо Оцу, ево Сина, Који говори: опрости свима, од срца. Немој са мржњом у срцу да читаш - нешто као хоћеш да сазнаш, да научиш, а нећеш мржње да се ослободиш. Све ће теже да буде: себе бензином поливаш, а опкољен огњем и нападнут огњеним стријелама нечастивог! Замислите шта происходи из тога кад си поливен бензином мржње, а огњени стријелци огњеним стријелама те гађају и траже! Гдје то може да заврши? Зато је битно, браћо и сестре, ево задатка! Син га даје, Онај Који је Премудрост, Онај Који ће ти открити Истину спасења, а Истина спасења је у Богопознању. У познању Оца, кроз благослов и откровење Сина, а дејством, дисањем Духа Светога. Нема од тога ништа битније, сва друга знања су слаба! Сва друга богатства су бреме непотребно. Ту је Истина, ту је тај живоносни нерв - у познању Свете Тројице! Истинском познању! А, први корак ка том познању јесте праштање. Опрости, од срца, свима!
Ми данас имамо многе проблеме, сви смо у духу осуђивања, сви смо у духу роптања, сви смо у духу злопамћења, у духу зависти, у духу камене неосетљивости. Овај благослов, Божији благослов, и те како има мјеста. Нема међу нама ни једнога да се ово не односи на њега. Хоћемо даље, овим Постом? Сада да видимо јеси ли у духу разумио Цркву. Имамо јасан циљ: “Јеси ли кренуо да постиш?” “Јесам”. “Да се крећеш? Ово ће мало да потраје...” “Да, да, знам”, каже подвижник православног благочешћа. “Знаш ли куда си кренуо?” - пита те Црква. “Имаш ли неки циљ? Ако ово није повратак Оцу, онда је то погрешна мапа, онда боље немој никуда да кренеш, чак ни корак”. враћамо се Оцу, на позив Сина, а ношени и усмјеравани вјетром Духа Светога. Дух Свети - а гдје ће Он да нас води, браћо и сестре?
Па, није Дух Свети нека слијепа стихија, па Он да ти пуни једра, а ти ћеш кормилом да управљаш и да се возиш тако по васељени, по духовним пространствима - не! Дух силази на онога ко је Сина послушао и, додирујући га, одмах га доводи у везу са Оцем. Је ли Дух Свети дотакао твоје срце? Знате шта је прва реакција? Као што је срчани удар - срчани удар, тако и духовни удар, благодатни удар, удар Духа Светога, не изазива смрт, него усклик: Ава! Оче! отварање бића ка Оцу.
То, браћо и сестре, нису интелектуални процеси. То чак није ни болесна, лажна мистика, не! То није плод твојега труда, твојега бдења, твојега поста, твојега зидања - не! То је дејство Духа Светога. Без Духа Светога, наша мистика може да има само домет Далеког Истока - негдје да се заглавимо у сферама поднебесја. Не, то мора бити дејство Духа Светога. А, Дух Свети, моћно, Божански моћно, ако сиђе на човјека и косне се његовога срца - отвара му биће ка Оцу, и то моћно! То су тајне, у којима се пребива у ћутању.
Они које је Дух Свети вратио Оцу, они тихују. У миру, ћуте и - воле! Воле - све. Дубоко опростили свима. Тако и овај Пост - да га не постимо насумице, гре’ота је, а нема ни потребе. Ових дана питају, а право да вам кажем, то мало и умара, разумијемо, враћа се народ Цркви, али мало умара и растужи срце кад се заглавимо на оном нивоу: како да постим, да ли на води, на уљу, овако, онако...? Добро, има и то неко мјесто, али чекај, стани! Пости на опраштању!
Имајмо слободу, па рецимо: једи како хоћеш, али праштај - од срца! Залуд једеш, залуд не једеш, залуд спаваш, залуд не спаваш, ако носиш мржњу у срцу - ништа ти то не вриједи! Разумијете? То Син хоће да нам каже: залуд ти сва та работа! То ти Отац неће примити! И, онда је ту она унутрашња мука: ту смо, а не разумијемо, пјевамо пјесме, химне радосне, а туга нам срце разједа! Пјевамо са свецима, орадошћени Духом Светим, а грцамо у мржњи, у зависти, у роптању, у злопамћењу! Опасно, шизофрено! На жалост, сви који су непослушни - падају у то, а после сви оптужујемо Цркву: ево их, постили су, молили су се, и ево их сад такви какви јесу! Одмах клевета на Христа! А, Он био! Он рекао! Но Га нисмо слушали. Нисмо опростили.
Зато, браћо и сестре, да послушамо Сина: максимално се потрудимо да опростимо свима. Контекст овог времена је идеалан. Хоћеш ли да имаш благо на Небу? Хоћеш ли да имаш живљење на Небесима? Хоћеш ли да ти се открије Ризница нетрулежна, Ризница љубави, бесмртна? Почни, инвестирај! Почни да опрашташ свима! Од онога ко те је последњи ујео за срце, па редом. Да очистиш, да испостиш тај простор око срца, максимално да га испостиш. Да дођемо до дана Васкрсења без мржње у срцу. Имамо довољно времена, довољно разлога и довољно помоћника. А, на дан Пасхе, браћо и сестре, пјеваћемо велике химне, пјеваћемо пасхалну пјесму. И, у једном тропару, ево, и вечерас ћемо испјевати тај канон, у Канону Пасхе и у тзв. пасхалним стихирама имамо следећи стих - и то је максимум, то је хришћанин, то је Божији син, то је срце Божијега сина, тј. хришћанина, оваква му је крв, оваква му је кардиолошка слика: Васкрсења је дан - просветимо се торжеством празника! Силно зрачење! Пазите: Васкрсење Сина, Који нас мири са Оцем.
Просветимо се духом празника и загрлимо једни друге! И, рецимо, браћо, и онима који нас мрзе: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт побиједи, и свима који су у гробовима - мржње, зависти, злобе, злопамћења - живот дарова! Ријечју: опростимо све и свима - Васкрсењем! Не нека откинута моралност, па као: треба да му опростиш, то тако треба, то тако ваља - не! Хоћемо да имамо јак темељ да бисмо опростили. Јер, многе ствари, многе тешке поступке човјек не може да опрости - без Божије помоћи, без Божијег благослова и дубоког разлога и мотива.
А, Васкрсење Христово је довољан општи мотив да сви свима све опростимо, у име Њега, Сина Јединородног, у име Оца, Који Га рађа и шаље, па нам се кроз Сина открива, кроз смрт Његову гријехе нам опрашта, кроз Васкрсење измирује се са нама, кроз Вазнесење призва и повуче нашу природу горе, с десне стране, да се и ми, силом Духа Светога, савазносимо Христу. Јер, ако смо сараспети, ако смо сапогребени, онда ћемо и да саваскрснемо са Њим и да се савазносимо. То је моћно јединство, велике су то ствари, велика су то обећања, велики су то дарови, браћо и сестре! Да бисмо их се удостојили, треба да почнемо - ево, и ово вечерашње сабрање, вечерње праштално, по древној хришћанској традицији, коју монаштво посебно чува и сви они који су одани Духу Цркве - позива нас да опростимо. Вјерујте, Отац Небески ће нам се открити по мјери праштања, по мјери растерећености срца. Јер, Он, као Бог срца - срцу се и открива. Праштајте, браћо и сестре, за све што сагријеших ријечју, дјелом, мишљу, у све дане живота свога.
Игуман Рафаило (Бољевић), проповед на Прашчалном вечерњу 2018.
Извор: saborna-crkva.com