Још док дијете бијах, са страхом и уздахом, слушао сам прелијепу духовну, богомољачку пјесму, посвећену Пресветој Богородици. Кроз пјесму се набрајају разне неподопштине народне – („Оставише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио, док је народ постио“) – због којих народ пропада, па се, између осталог и многог, вели: „Хаљине им говоре, да се Богу не моле“. Размишљао сам, како хаљине могу некога на безбожност подстицати. Тек сада, са свом овом бестидном распојасаношћу модних блесавости и безобразлука, увиђам како хаљине – мушке и женске, свеједно – могу бити развратне и богохулне. У првој глави Прве књиге Мојсијеве, гдје се говори о устројавању свијета, овога и онога, вели се лијепо и јасно да је Господ Створитељ, на крају свега створеног, саздао „човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“. (1. Мојс. 6, 19)

Садашња мода агресивно насрће на лик Божији у човјеку, разобличава га и преобличава га у супарника Божијег. Није то нимало случајно, не заваравајмо се. То, на крају крајева, води ка томе да кад се Антихрист појави, који ће чуда чинити али му лице неће благошћу сијати, он буде лакше примљен и прихваћен. Давно је прошло вријеме Снегуљица и Црвенкапица, и оних, племенитих и лијепих бајки; сад се дјеци намећу несподобе и ругобе, доведене од које куда, и из поднебесја, тако да те ругобе постају свакодневни пратиоци и другови наше дјеце и унучади. Већ одавно не гледам телевизију а кад ми се деси да, и за тренутак, та чудовишта видим, ужасавам се пред том подвалом која нам се, од малих ногу, сервира.

Не чини ми се случајним да, непосредно иза америчких борбених авиона, слијећу у душе окупираних продукти демонске америчке (не)културе. Исто тако, безобзирно и нападно, данашњи модни трендови прецртавају ту, од Бога зацртану разлику између мушког и женског; преодјевајући мушко у женско и xенско у мушко“. „Унисекс“ је творевина овог доба, суманутог.

„Иду двоје, не познајем ко је“, пјева једна лијепа шумадијска пјесма. „Не познајем ко је“ – мисли се на то да се не познаје: ко су, чији су, одакле су. Некад се то, Богу хвала, све знало и пратило. Данас, међутим, кад иду двоје, заиста се не познаје ко су: ко је од њих мушко а ко је женско. Колико пута се осјетимо нелагодно кад увидимо да је она сподоба, која би требало да буде мушко, јер носи кратко подшишану фризуру – у скорије вријеме до главе ошишана – у ствари женско а јадо, с дугом косом, репићем и машницом, и менђушама о увета објешеним, и панталонама до испод коже затегнутим, требало би да је „мушко“. Ето Господу Створитељу пркоса!

Гледам женску дјецу, обнажених стомака, како у ледене зимске дане (и ноћи) робују моди и питам се, кад ће и какво ће чедо на свијет то дијете, касније, донијети. Не пада ми на памет да је и ово случајно и безазлено. Модни „креатори“ од некога, ко се ђаволским послом „планирања раста човјечанства“ бави, добијају задатак да изуме такве фармерке у које, кад јадно женско чељаде хоће да уђе, мора да позове и тату и маму да је некако у фармерке утегну да ни корачати не може. У тако, утегнуто и стијешњено, створење никакав се људски заметак заметнути не може. А ако и то није довољно, чини се све да бубрези и материца, и сви унутрашњи органи премрзну и оболе па ето дупле вајде: докторима и апотекарским компанијама посла до гуше а радосног дјечјег жамора не овој грешној планети све мање.

Још је давних дана, и у његово, ипак, безазлено вријеме, Свети Владика Николај указао на комерцијални ефекат ондашњих модних трендова. Речено за јуче, још више вриједи данас. „Они што измишљају моду, и намећу је лаковреном свету, мисле искључиво о парама. При тој својој трговачкој работи не помишљају на културу и просвећеност ни колико жаба на звезде. То су обични великоварошки варвари, који на лукав начин долазе до пара… Исцрпљена духа до јехтичавости у измишљању нове моде, они су у наше дане почели наметати женском свету такав крој одела какав се коси са најобичнијим појмовима пристојности и стида као и са простим правилима здравља и домаћинства. Но зар се њих тиче морал света, и карактер људи, и стид девојачки, и здравље нације, и мале пензије матера? Паре и само паре – то је побуда и циљ модних творевина тих трговаца и војске њихових агената“.

Добри наш Свети Владика! У данашње дане, он би морао ићи и даље и дубље у процјени намјера „тих трговаца и војске њихових агената“. Данас је „мушка“ мода једнако бесрамна, и, рекао сам већ, богоборна, као и женска. „Исцрпљени до јехтичавости у измишљању нове моде“, тзв. креатори налазе инспирацију у Светом писму! Али не да буду сатрудници Божији у дообликовању творевине Божије него баш Богу на супрот, намећу маси неукус и бесрам.

Прије неку годину, појавише се мушке главе, у круг ошишане. Преко ноћи, и стари и млади главе своје нагрдише. „Не стрижите косе своје уокруг, ни грдите браде своје“ (3. Мојс. 19, 27), наређује Господ. Ето „креатору“ идеје како Господу да пркоси. „Не ударајте на се каквих биљега“ (3. Мојс. 19, 28), опет наређује Господ. Ево идеје богоборцима да читаву индустрију обиљежавања маса развију. Док не научи ни прво слово да својом дјечјом ручицом извезе, дијете добије безброј прилика да се сво стикерима излијепи и по свом тијелу неке несподобе и ругобе оцрта и утисне. Погледајте око себе: на све стране људи – а медијске личности, рок-пјевачи, нарочито, унакажени некаквим змијуринама, ђаволима, симболима. Поведете дијете на какво дјечје збивање, утисну му печат на руку. Као да није било, и нема, других начина продаја улазница. Пође ли ваш син или кћерка на какву забаву, у клуб, и које куда, и тамо добије печат на руку. И гдје год да се крене, свуда печати. Лијепо. Кад Антихрист пристигне све спремно за њега. Људи од малих ногу, припремљени и сређени за примање његовог печата. Печат више или мање, врло важно, рећи ће.

Отворите, опет, Прву књигу Мојсијеву, главу 35, и прочитајте 4. стих па ће вам бити јасно откуда „креаторима“ идеја да мушкарце обиљеже минђушама. Библијски, дакле, Божији узор женске љепоте: „коса на глави као царска порфира, у боре набрана“, је управо повод да прекројитељи Божије творевине дођу на мисао да женску косу до главе острижу. Ако би по њиховом до краја било, у данашње вријеме не би било Марије, сестре Лазареве, да Господа миром помаже, ноге његове сузама окваси и косом главе своје да их отре. (Лк. 7, 37-38) За то вријеме би косе мушких, чворавих и боравих, глава до испод појаса лепршале. „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу – пита нас апостол Павле. А жени је слава ако има дугачку косу. Јер јој је коса дата умјесто покривала.“ (1. Кор. 11, 14-15)

Ево, и овдје одговора зашто по њима мора супротно да буде. Неће жена покривало, знак покорности па макар то и Сами Бог наређивао. И кроз ово лудило, и многа друга, која нам се спремају, ми, који смо се Христовим именом означили, треба да прођемо, колико је могуће, неоскрвњени и неокрњени. Насупрот том лудилу око нас, морамо да чувамо лик Божији у нама. Само оно што је унутра у нама, оно вриједи и по томе ћемо бити суђени. Спољни оквир и суд ионако пропада и распада се. „Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије.

Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоцјеније злато у тој кеси. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Није до телесног омота него до онога што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо, као хришћани, позвани да хитно пунимо свој телесни омот – без обзира на спољашност – „духовним златом којим се небо купује“ (Владика Николај).

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com