Није добро човеку да буде сам: Створићу му помоћника сличном њему. Пост.2,18

Бог је несебично обдарио првог човека даровима Своје благодати. Али Адаму је ипак нешто недостајало. Шта? Он ни сам није знао, већ је само претпостављао, да му управо недостаје помоћник сличан њему. Без овога помоћника није било потпуно блаженство раја. Обдарен способношћу да мисли, говори и воли, он својом мишљу тражи друго мислеће биће, реч његова тужно звучи у ваздуху и само мртви ехо служи му као одговор. Цело његово биће жуди за другим, сличним њему, али таквог бића нема, не налази се за Адама помоћник сличан њему. Створења видљивог света, који га окружује, много су ниже од њега, она не могу да буду помоћници слични њему. Биће које је Више, невидљиво, и које му је даровало живот – неизмерно је више од њега.

Тада свеблаги Бог, који је створио човека за блаженство, задовољава његову потребу и ствара жену. Ево тог бића које је тражио Адам, његовог другог ја, али истовремено и различитог од њега.

Жена својим живим учешћем у његовом блаженству, била је дужна да својом љубављу учини ово блаженство потпуним, јер је њено призвање – љубав. Овом призвању и одговара оно место, које је жени наменио Сам Бог. Жена није ниже од мушкарца, она је помоћница, слична њемy, јер само у условима једнакости она може да укаже помоћ, која је њему потребна. Али ово место је другостепено, зависно: жена је створена после мужа, саздана за мужа, узета од њега, „кост, од кости његове, тело од тела његовог“ (Постање 2,21).

Грехопад је до основе изопачио однос мушкарца и жене. Ђаво је завео жену и потом је употребио као оруђе да се заведе муж. Ђаво је знао, да му је најсигурније да делује на жену, јер је она слабија од мужа, и лакше ће му бити да је наговори. Свој нежни, дубоки утицај на мужа, жена је искористила, да би и њега завела у обману, и на тај начин му је платила за живот који је од њега добила.

Због таквог заборављања љубави Бог је кажњава суровим болестима, због заборава да је зависна, Он понижава њен положај, потчињава је мужу.“ И воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега“ (Постање 3,16)

Од тог времена у породици је почела борба. Уместо тога да трпељиво носи бреме брига и послова, наложено на њега према суду праведног Небесног суда, муж се стара да се ослободи од овога бремена. Сваљујући све ове бриге и послове на жену, муж, авај, оставља себи само једно право: да наређује и влада. Жена као последица овога, у почетку постаје од другарице - радница, а затим роб. Она се труди не само да се ослободи од ропства, него и да задобије власт над мужем, а немајући снаге за то прибегава лукавству и пакостима. Почела је борба деспота с робом.

Али милосрдни Бог је одмах по грехопаду понудио средство, које може да обнови изгубљену равнотежу међу половима: од Дјеве се мора родити обећани Помиритељ, који је уништио дела ђавола (1. Јн. 3,8). „Семе женино мора да порази главу змије“ (Постање 3,15).

И ево га назначени час је дошао. Пресвета Дјева, по снази љубави и смирења, примила је у Себе Бога и оваплотила Га. Жена је вратила мужу оно што је од њега одузела; вратила је неизмерно више него што је он изгубио преко ње, а тиме је ослободила себе од ропства. Притом Богоматер није ослободила жену од ропства устајањем против мужа, већ напротив – смирењем. И после Свога великог дела Она остаје у Свом скромном положају. Узнесена више Херувима и Серафима, Она се скрива иза Сина Свога за време Његовог земног живота, не види се ни испред ученика Његових, иако је они дубоко поштују. Није ли то идеал жене – хришћанке?

На љубав и скроман положај указује жени и хришћански брак: жена је призвана да воли мужа као што Црква воли Христа (ван љубави нема друге везе између Христа и Цркве), и према снази ове љубави потчињава се мужу, као Црква Христу, јер је царство благодати царство љубави, а не ропског страха.

Против неправилних односа између мужа и жене, који су се образовали под влашћу греха, упућују своје речи апостоли. Да би уништио деспотизам мужа, апостол Павле му прописује љубав према жени: „Мужеви волите своје жене“. Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он јој исказује на основу чега је она дужна да се потчињава мужу: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу… Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради“ (1.Кор. 11; 3, 1-9).

Да би уништио сво лукавство кокетства, кроз које се изражава стремљење жене ка превласти, апостол изражава жељу да „жене у пристојном одјелу са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, или бисером, или хаљинама скупоценим“. Да овом поуком жели да прекине стремљење ка превласти, види се и из следећих речи: „Жени не допуштам да учи нити да влада мужем“ (1. Тим . 2, 9-12).

Ово није поробљавање жене: њен скромни положај служи само као средство. Апостол говори да жена мора да послужи спасењу мужа, извршавајући у исто време и своје сопствено спасење, рађањем деце.

На тај начин, жена, дата мужу, дужна је да се из побуда љубави труди за његово добро, трудећи се тако првенствено за вечно добро.

Из књиге прот. Димитрија Соколова
„Улога жене према учењу Речи Божије“