- Православна психологија је релативно нов термин. Можете ли објаснити шта се под тим подразумева?

Да, код нас у Србији је концепт православне психологије и рада православног психолога релативно нов. У Русији је православна психологија у највећем степену развијена и распрострањена, они имају како школе за едукацију православних психолога и православно-психолошка саветовалишта при храмовима, тако и удружења православних психолога при епархијама.

Укратко, специфичност рада православног психолога огледа се на следећи начин:

1) православни психолог у свом раду полази од тога да постоји и духовна реалност, да постоје и духовне болести и духовни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евидентира и назива их одређеним дијагностичким терминима.

Наравно, не морају сви психолошки проблеми имати обавезно и духовни узрок, али изостављање и пренебрегавање ове могућности чини помоћ коју пружа психолог прилично осиромашеном.

2) Полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши нечији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да човека упути да се на правилан начин окрене Богу (наглашавам ово „правилан“ начин) , Који ће му помоћи да заиста реши свој проблем. И не само тај конкретан проблем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора.

Укратко, да сумирам речено, као православни психолог ја се у разговору са особом дотичем и тема у вези са духовним животом, а користим и она академска психолошка знања која су у складу са православним учењем о човеку.

- Може ли се рећи да је православна психологија област у којој се сусрећу вера и наука, православна духовност и психолошко академско знање?

Свакако да православна психологија представља поље сусрета вере и науке што је првенствено на корист самим људима који се суочавају са животним проблемима и који траже помоћ православног психолога. Често помислим како у том сусрету, како кажете, православне духовности и психологије више добија психологија. Да појасним – психологија као научна дисциплина је током свог постојања изузетно развила дијагностику одређених психичких обољења. Међутим, оно што психологији која није прожета духовним знањима недостаје јесте разумевање одређених узрока настанка, као и смисла самих тих обољења. Најдаље докле је секуларна психологија успела да расветли етиологију психичких поремећаја је претпоставком да одређени поремећај може бити условљен или специфичним утицајима средине (детињством, васпитањем, околностима) или наслеђа (генетски) или органским узроцима.

Православна психологија у том смислу иде и корак даље (и корак дубље) – она зна да Бог који промишља о свакоме од нас понекад допушта да нас снађу одређене потешкоће које су ту са одређеним смислом за нас и она такође зна да свој утицај има и човекова пала (грехом измењена) природа као и одређени духовни утицаји који нам долазе „са стране“.

- Шта из ове стваралачке синтезе може добити вера а шта наука?

Већ сам поменула шта у овом сусрету вере и науке добија психологија – темељније и обухватније разумевање како узрока тако и смисла одређених психичких потешкоћа.

Вера (када кажем „вера“ мислим на православни духовни живот у пракси а не на учење Цркве нити на самог Христа којима се нема шта додати нити допунити, нити психологијом нити било чиме другим) – дакле, православни духовни живот у пракси од стране психологије добија једну врсту појашњења на језику који је савременом човеку пријемчивији и разумљивији.

Да наведем пример: верујући људи се често спотичу о појам жртве и жртвовања за другог и неретко на том плану настају породични и брачни конфликти и нетрпељивост. Виде да то жртвовање некада јесте оно право, хришћанско жртвовање, а некада примећују да ту нешто не ваља али им није јасно шта. Психологија ту може бити веома од помоћи у корисном разјашњењу на савременом и разумљивом језику када жртвовање за другог постаје неуротично жртвовање а када је у правом смислу хришћанско.

Затим, често се појављује и дилема код црквених људи када цењење себе и вођење рачуна о својим психолошким потребама постаје егоизам (што представља грех самољубља против кога се треба духовно борити) а када је то одраз здравог цењења себе и здраве љубави према себи – што смо сви дужни да негујемо и чувамо, јер је за свакога од нас Христос пролио крв, свако од нас је „скупо плаћен“ те тако веома вредан у очима Божијим.

Ове важне теме психологија може на савремен начин да појасни човеку и да на тај начин продуби разумевање духовног живота.

- Да ли православни психолог треба да буде посвећени верник, да живи литургијским начином живота и да буде теолошки упућен, како би на успешан начин остварио своју улогу?

Да, једино тако и никако другачије. Сматрам да не може неко бити православни психолог а не бити посвећени верник, то би била извесна контрадикција у појму. При томе, када кажем посвећени верник, мислим на оно што је свети Игњатије (Брјанчанинов) рекао наводећи које су две ствари неопходне за спасење: исправна вера и моралан живот. Дакле, посвећени верник је најпре неко ко се труди да исправно верује – коме је Истина важнија од њега самог и ко се труди да свој ум приклони саборном уму Цркве а не да ствара неке своје теолошке концепте, неку своју верзију Бога, Цркве или духовног живота већ да исповеда веру у Бога какав Он заиста јесте. А затим, посвећени верник је и неко ко се труди да морално живи – да се каје за своје грехе, бори са својим страстима, ко се исповеда, причешћује и узда превасходно у помоћ Божију.

- На који начин православни психолог може да допринесе да верник узраста у вери?

Раније у мом одговору сам поменула како православна психологија може допринети да верник боље разуме одређене аспекте духовног живота и Божије Заповести, да препозна на који начин одлази у неуротично схватање духовног живота и праксе и да научи како те неправилности може да избегне и исправи. На пример: како да разликује хришћанску од неуротичне жртве, затим како да разликује егоизам и гордост од здравог старања о себи и, да додам још један пример, како да особа разликује западање у униније и греховну тугу (коју свети Нил Синајски назива „црвом у срцу“ који разједа душу) од здравог и природног туговања услед губитка нечега или некога вредног. Таквих тема нема мало.

- Из свог искуства како видите сарадњу свештеника (духовника) и православног психолога? У ком домену православни психолог може највише да помогне у пастирском раду свештеника?

На ово питање заиста радо одговарам, јер се одмах присетим срдачне подршке и пастирске саветодавне помоћи које за свој рад као православног психолога већ годинама добијам од стране два изузетна свештеника наше Цркве – протојереја-ставрофора и професора богословије у пензији Душана Колунџића и протојереја Бранислава Јелића.

На основу овог личног, позитивног и дугогодишњег искуства сарадње са њима могу да посведочим да та сарадња може бити за верујуће људе који ми се обраћају са психолошким и животним проблемима немерљиво корисна.

Православни психолог захваљујући сарадњи са свештеником добија сигурност да неће прећи танку линију где се домен православног психолога завршава а где почиње духовно руковођење. Мени лично сарадња са свештеницима помаже да избегнем опасност да глумим духовника, већ да за битна питања која засигурно спадају у домен пастирске бриге о души могу да упутим верника да се искључиво обрати свештенику. У разговорима са верујућим људима, када се (неминовно) дотакнемо и црквеног живота и праксе и када ми поставе питање из тог домена, ја тада или поделим своје лично искуство верника (и нагласим да ово говорим као верник, а не као психолог) или кажем да одређено питање не спада у мој домен и да је за то најбоље питати свештеника. Такође, нагласим да су свештеници ти који врше Свете Тајне (исповести, причешћа) и да разговор са мном не може бити замена за светотајински пут исцељења душе и тела.

Свештеници, с друге стране, од сарадње са православним психологом могу добити пре свега додатна психолошка знања о томе како душевни живот функционише (нпр. како да препознају да ли особа која се стално жали да је маловерна и у унинију заправо није ни једно ни друго већ има потиснуту тугу за умрлом блиском особом која након неког времена почне да се испољава кроз страхове, безвољност и узнемиреност).

Затим, с обзиром да помоћ православног психолога често затраже и особе које нису довољно, нису правилно или нису уопште уцрквењене, код којих се због њихових проблема тек буди вера у Бога православни психолог тада има и одређену мисионарску и катихетску улогу. На тај начин православни психолог помаже свештеницима представљајући за њихове парохијане један, такорећи, „међустепеник“ до њих, што веома штеди време самим свештеницима пружајући им могућност да се посвете заиста духовним и пастирским темама.

Дакле, да закључим, православни психолог, поред своје примарне улоге пружаоца психолошке подршке и помоћи особи која има проблем, има унеколико и мисионарску улогу (када му се обрате људи који имају неки психолошки проблем али нису уопште до сада били верујући нити црквени) и унеколико катихетску улогу (када му се обрате особе које нису довољно или нису на правилан начин уцрквењене). Ове друге две улоге су споредне (православни психолог нема, као вероучитељ, примарно катихетску улогу) али се уобичајено јављају током психолошких разговора.

Често се сетим речи архимандрита Рафаила Карелина који је на тему психологије и психолога рекао: „Сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује човекову душу јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њиховог кабинета треба да води у храм.”

Управо у овим речима садржан је суштински задатак и смисао рада православног психолога.

Разговор водио: православни психолог Виктор Вицановић
Извор: imanade.org