Никада нисам волео да се возим у колима. Путовање је увек ризично, где се крхки живот тако често прекине у делићу секунде. Стога ми се срце увек радује када видим икону у колима. Тада осећам да нисам сам у овој лименој шкољки која јури ка непознатом, јер има заштиту одозго. Тако је било и овога пута. Видео сам лик Светог Николаја кроз стакло једног такси возила. Подигао сам руку и зауставио га.
Седајући поред возача, био сам пријaтно изненађен тишином. Било је већ касно у ноћ, а у таквим сатима ретки су таксисти који на путу не укључе свој радио у аутомобилу. Рекао сам то и возачу.
„Више волим да возим у тишини“, одговорио је.
Разговарали смо. Велимир, како се испоставило да се зове, већ дуги низ година бавио се овим послом и много тога је видео на путу.
- Бог да благослови. Више пута сам нападан, дављен... Време је такво. Недавно је са задњег седишта насрнуо на мене младић од двадесет и шест година: "Дај ми паре, или ћу узети ауто!" А пристао сам да га повезем бесплатно, ионако сам ишао у том правцу. И одмах сам осетио да ми жели зло. Почео сам да се молим у себи...
Молим се скоро све време. Ја сам као дете био у сиротишту и живот ме је научио вери у Христа. Знам да Господ пружа руку помоћи човеку... Десило се, оборио сам пешака. Возио сам трећом траком, а он је претрчавао пут - ни раскрснице, ни прелаза - журио је негде... Претрчао је две саобраћајне траке, ја сам га оборио у скоку, а он је буквално кроз ветробранско стакло улетео у ауто. Ударац је био страшан. Али дечак је још дисао. Молио сам се: "Боже, за љубав свега светог, дај да овај човек живи!" Мора да је чуо моју молитву. Момак је преживео, посетио сам га у болници, донео му напрсни крст и рекао: "Хвала Богу! Господ те вратио са онога света..."
Велимир је неко време ћутао. Затим је наставио причу.
Понекад су ми седели људи који су желели да себи одузму живот. Из неког разлога сам осећао њихово безнађе. Једног сам овако возио по граду целу ноћ, никако га не доводећи до места где је хтео да изврши самоубиство. Упустио се у разговор са њим, ето, и покушао, колико сам могао, да га одвратим од његове намере. Тешио сам га све време... Изашао је из аута охрабрен, деловало је да су га црне мисли напустиле.
Месец дана касније видео сам га поново.
- Вели: „ да си ме одвезао тамо...“
- Нисам ја, одговарам, Господ је тако одлучио.
Свашта се дешава на ноћним путевима. Велимир неке путнике, пијане, "лоше", не ставља у кола, каже: ја га нећу узети, и не жали због губитка.
- Када не служите као роб новца, клијент ће увек доћи.
Опраштајући се и лагано затворивши врата аутомобила, радосно сам помислио да је Христос увек ту, „у градској вреви и у реци аутомобила“, па и ноћу и дању на улицама и путевима. Само Га треба приметити, осетити Његово присуство у срцу.
(Р.Д.)