Преданост вољи Божијој

Постоји у политиколошкој науци једна лекција која носи наслов: раскорак између нормативног и стварног. У свакодневном животу то је растојање између онога како треба и онога како се практично чини. И док ово прво добро познајемо, ово друго скоро да и не постоји. Велики проблем настаје када се нормативно треба применити на стварно.

30.03.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Један богати младић приступи Христу с питањем: које добро да учини па да задобије живот вјечни. Господ га подсјећа на заповијести Мојсијеве и притом благо га прекоријева што покушава да му се улагује, називајући га благим. И Христос је био жедан љубави и доброте и благих људских ријечи. Искрену љубав примао к своме срцу, али је био јако осјетљив на сву људску претворност и ласку. Том приликом младић рече Христу да он све заповијести Мојсијева закона држи још од дјетињства.

Ми видимо на његовом примјеру, и на примјерима нас, многих, да док се ради о безличним, неодређеним, дјелима, сви ми, попут овог младића, лично, о себи мислимо да смо све сами праведници Божији. Тако, углавном, и говоримо о себи. Али, када се дође до стварног неког случаја, када треба стати и себе самог измјерити, онда видимо да границе наше праведности не досежу јако далеко.

Тако и младић, кад му Христос рече да све своје прода, и разда сиромасима, па да пође за њим, одлази од Христа без збогом – покуњен. Границе његове доброте биле су јако скучене и Господ их је брзо досегао. Јер, лако је руком посегнути у џеп, извадити ситниш па га дати потребитом. Није лако – и отуда је то прави подвиг – све дати и све жртвовати. Богати младић пита Господа за његову вољу, а није спреман да се одрекне своје воље и да је потчини Божијој.

Ма колико нам је тешко, и немогуће, противу бодила праћати се, ми то ипак често чинимо, настојећи, на све начине, да изгурамо неку нашу замисао о себи или о неком нашем. Многи смо у стању да и ђаволу душу продамо само да постигнемо оно што желимо. Када у томе, некако, успијемо, увидимо да је цијена сувише велика, и да је све то узалудно било.

Зато, све што се чини треба да се чини у сагласности са Божијом вољом. Ми сви добро знамо и осјећамо шта је Богу мило; шта му је по вољи, а шта није. Свакоме од нас Бог је усадио савјест, најосјетљивије сензоре, који се одмах упале и запиште чим ми Божију вољу прекршимо.

Наши старији су мање вјеровали себи, а више повјерења Богу поклањали и уздали се у Његову помоћ. “Без Бога – ни преко прага”, говорили су – и творили. При томе они се нису предавали фаталистички па легли и спавали, чекајући да им с неба све окруњено падне. Они су увијек добро запињали и јуначки се борили за своје голе животе – јер су таква времена била – али су при сваком кораку и у свакој борби Бога у помоћ призивали.

Човјек је слабашно је биће, али је са Богом је јак. Ако успије да усагласи своју вољу са Божијом, постигао је пуни мир и велику духовну снагу и нико му ништа не може. Уздај се у Господа и твори добро; (Пс. 37, 3) предај Господу пут твој; (Пс. 37, 5) ослони се на Господа”, (Пс. 37, 7) савјетује нас, мудро, пророк Давид.

Сам Господ Исус Христос дао нам је најбољи примјер како се у руке Божије предају сопствени живот и воља. Знајући какве га претешке муке и страдање чекају, Господ се моли Оцу своме: “Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти”. (Мт. 26, 39)

Када нас муке снађу, можемо да желимо да их избјегавамо – то је људски – али никада не смијемо од сопствених призива да бјежимо и да, заради личног мира и сређеног живота, жртвујемо глас Божији у себи. Ако се ми, уопште, молимо, молимо се Оцу нашем небеском и призивамо његову вољу на наше животе. Да буде воља твоја – кажемо. Да ли не изгледамо смијешни и лажљиви кад избјегавамо да примимо вољу Божију кад се на нас сручи.

Колико год да човјек бјежи да не попије чашу која му је намијењена, то је узалудан посао. Побјећи не може. “Тешко оном ко се свађа са Творцем својим”, (Ис. 45, 9) вели пророк Исаија.

Ми често не можемо знати какав је смисао наших страдања и шта Бог од нас намјерава. Свети апостол Павле нас пита: “А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: Зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смјесе начини један суд за част, а други за срам?” (Рим. 9, 20-21) Зар мало дијете може знати зашто мора да прими болну ињекцију или: да ли малом дјетету може бити јасно зашто мора да буде подвргнуто тешкој операцији. Родитељи његови знају, и ма колико и сами жалили, морају, зарад спасења дјетињег живота, да га препусте свим тим мукама.

Свиђало се то нама или нам се не свиђало, ми морамо себи да признамо да су наша права јако мала. И сопствени живот од Бога смо добили. И животи наших драгих дошли су нам преко Божије милости. Све што посједујемо, није наше. Када то човјек схвати, лакше прихвата све оно што га снађе. Као Јов Праведни, из чије судбине се сви можемо поучити и оснажити.

Све оно што му се збило: кад несрећа однесе сво благо његово и, на крају, кад му и рођену дјецу узе, и жену његову окрену против њега, Јов мирно одговара: “Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње”. (Јов, 1, 20-21) Зар, заиста, није тако? Ко од нас, кад се, слаб и сићушан, појављује на овај свијет, понесе се собом тапије на срећу и богатство.

Ако ми не видимо која је сврха и смисао нашег страдања, Бог зна и он може наше повјерење у Њега да награди кад Он сам хоће. Јова је наградио још за земаљског његовог живота. “И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше – вели се у Светом писму – четрнаест хиљада оваца и шест хиљада камила и хиљаду јармова волова и хиљаду магараца. И имаше седам синова и три кћери.” (Јов, 42, 12-13) “И умрије Јов стар и сит живота.” (Јов, 42, 17)

Поучан нам је и подстицајан примјер, како се прима Божја воља, дат у Светом писму, у случају што се збио са царем Давидом. Навешћу вам га дословно: Вели се да “Господ удари дијете које роди жена Уријана Давиду, те се разбоље на смрт. И Давид се мољаше Богу за дијете, и пошћаше се Давид. И дошавши лежаше преко ноћ на земљи. И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтје, нити једе што са њима. А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуге Давидове јавити му да је дијете умрло, јер говораху: Ево, док дијете бијаше живо, говорисмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: Умрло је дијете. Хоће га уцвијелити.

А Давид, видећи гдје слуге његове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете и рече Давид слугама својим: Је ли умрло дијете? А они рекоше: Умрло је. Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе. А слуге његове рекоше му: шта то радиш? Док бијаше дијете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш. А он рече: Док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер говорах: Ко зна, можда се смилује Господ на ме да дијете остане живо. А сада умрло је: шта бих постигао. Могу ли га повратити. Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени. Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломон. И мио бјеше Господу”. (2. Сам. 12, 15-24)

Када ово прочитамо, над овим размислимо, видимо да је једино паметно мирно примати Божији прст јер је свако наше опирање, ионако, узалудно. Има нас пуно више које овдје мимоиђу казне као што нас, такође, има који не сачекају награду на земљи за праведне животе своје. Бог често остави и једно и друго за свој коначни суд.

Али ако и мислимо да смо праведни и страдамо, сјетимо се Петровог расуђивања. Он нас пита: “Каква је похвала ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања то је угодно пред Богом”. (1. Петр. 2, 20) Свако од нас, попут пророка Михеја, може за себе да каже: “Подносићу гњев Господњи јер му згријеших, док не расправи парбу моју и да ми правицу; извешће ме на видјело и видјећу правду његову”. (Мих. 7, 9)

Предајемо се Божијој вољи, као што се дјеца предају благој вољи својих родитеља. И ако се дешава да нас муке снађу, примајмо то као знак Божије, родитељске, бриге за нас. “Јер кога љуби Господ, онога и кара, и као отац сина који му је мио.” (Приче 3, 12) И “како отац жали синове, тако Господ жали оне који га се боје”. (Пс. 103, 13) И не бојимо се, поред свега, неће нам се дати муке више но што можемо поднијети. Ни богатом младићу се не би дало више да је хтио Бога послушати и за њим кренути. Зарад мира са собом и Богом, примимо на се вољу Божију; Њему, вјерноме Творцу, повјеримо душе своје у доброчинству, спасења нашег ради.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.