– Оче Андреје, хајде да размотримо колико је за нашу земљу и Цркву важан трезвен живот с тачке гледишта свештенослужитеља. Да ли сте се суочавали с тим колико је пијанство раширено?
– Пијанство погађа све слојеве становништва, од највиших до најнижих. Мења се само квалитет пића, од „Хенесија“ до „Глоговаче“. На Слету трезвености и здравља у Јекатеринбургу сазнао сам да данас у Русији постоји тенденција ка смањењу потрошње алкохола. Међутим, број зависника се не смањује! Односно, људи се пребацују на друге облике зависности.
Пијанство је једини „историјски“ облик бежања у паралелни свет, једноставно, није било ничег другог. Сад се појавио виртуелни свет, свет компјутерских игара, интернет, затим – виртуелно дружење, виртуелни секс, плус дрога. Данашњи људи имају масу алтернативних варијанти да оду „у несвест“, у виртуелни свет.
Зато пијанство губи позиције. У извесном смислу данас није модерно да се пије. Чак и међу наркоманима се сматра да је пијанство „за лузере“. Напредни људи имају друге „коридоре за одлазак у другу стварност“. Пијанство губи позиције и на његово место долазе нови облици бекства од стварности. То је кључ за разумевање проблема. Зато што је проблем – побећи од стварности.
– Да ли се ви као духовник суочавате с проблемом пијанства?
– Да, такви проблеми се редовно појављују. Сад, због специфичности службе, имам ограничен контингент људи. А у Кијеву, где су врата храма била широм отворена имали смо просто војску окорелих пијаница. Већина није желела да се каје, него су једноставно хтели да добију социјалну помоћ. Људи који су свесни проблема и који желе да се поправе увек има мање него оних који желе да добију помоћ.
А овде човек попије флашу вина за два дана и долази да ми се пожали на то да почиње да се навикава на пиће. Чак се чудим овој забринутости, зато што сам више навикао да виђам људе који пију „док се не улетве“. Одрастао сам у Лавову. Тамо су људи пили од детињства, сви су пили. Тамо ако човек попије, на пример, флашу вина једном у три дана – то значи да је идеални трезвењак.
А овде се срећем с људима који сигнализирају на свој проблем. На пример, жена каже: „Дођем с посла изнервирана, попијем чашу вина и више не могу мирно да легнем да спавам без чаше вина. Осећам да је то проблем.“
– Како оцењујете овакву забринутост?
– Оцењујем је као нешто добро. Мајка породице која ради, верна жена која носи на леђима кућу и посао. Створила се навика да попије чашу вина пред спавање, навика се учврстила и већ се појавила забринутост. То је правилна забринутост. Свака јој част што се брине због тога, треба јој помоћи да се извуче из овог стања. Треба јој рећи: „Престани. Почни да пијеш чај од камилице и заспаћеш подједнако добро.“
Ређају ми се слика за сликом и схватам да су то потпуно различити светови. На срећу, можемо прећи из света окорелог пијанства у свет забринутости због чаше вина пред спавање.
– Да ли се по вашем мишљењу разликују мушки и женски алкохолизам?
– Веома много се разликују. Жене су осетљивије. Одајући се неким задовољствима, укључујући „задовољство“ од алкохола, оне лакше остану без самоконтроле, бивају више поробљене.
Жена је више социјализована, она је пре свега жена и мајка. То је врло одговорна дужност, она нема времена да заборавља на себе у вештачким стварима. И хвала Богу! Жене су по нечему здравије од мушкараца, понекад су јаче духом, имају много „стоп-знакова“ на путу. Али ако ова жена одједном згази све ове „стоп-знакове“ и ако избије у зону сведозвољености, ту више нема обала.
Жени је потребна извесна асоцијалност да би пила. Рецимо, проститутка неприродност свог живота гуши хемијом. О томе је Куприн писао у „Јами“. Скоро све оне су зависне од морфијума или алкохоличарке, зато што за жену није природно да пропусти кроз себе 5-8 мушкараца дневно. И оне пију несвесно патећи у души због неприродне ситуације. Пију од ноћи до јутра, у току дана се буде, а увече излазе на „посао“.
– Сад неки кажу да главни превентивни рад треба спроводити међу омладином. Шта по вашем мишљењу може да помогне младом човеку да се не оклизне, да не падне у зависност од алкохола?
– Било би добро кад би могло да се каже: „Бавите се спортом,“ али постоји статистика: људи који напуштају велики спорт врло често се одају пићу. Они затежу федер, гризу усне и хитају на Олимп. А онда, кад освоје Олимп, или кад га не освоје, скотрљају се. Спорт сам по себи не штити ни од чега. Он је врло функционалан и има ограничена средства, он не оздрављује. Он помаже, али не исцељује.
Омладини, човеку уопште, потребна је виша раван бића. Човек у младости треба да зна да Бог постоји. Као што је Еклезијаст писао: „Радуј се, младићу, за младости своје, и нека се весели срце твоје док си млад, и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају, али знај да ће те за све то Бог извести на суд“ (Проп. 11, 9). Треба знати да Бог постоји. Ово знање исцељује.
С друге стране, нема довољно физичке активности. Нема обичног физичког рада, човек нема где да се издува. Савремени млади људи су уроњени у виртуелни свет, филовани су информацијама и мало се баве обичним људским активностима – прањем судова, рибањем степеништа, бацањем смећа, фарбањем ограде. Немају снаге за то. Зато желе да оду из овог, наизглед, досадног света у паралелне светове. И хемија им помаже у томе. Немам готове рецепте за омладину. Не треба почињати од деце, од омладине. Треба почињати од зрелих људи од којих зависи живот. То су они који се налазе у зрелости грчког зрелог човека. То је узраст од 45-50 година, док још нема старости, али већ постоји озбиљност, прекаљеност искуством и одсуство илузија, а уједно трезвеност душе. Трезвеност уопште није одсуство пијанства. Трезвеност је карактеристика ума уопште.
Чини ми се да су људи од 45-50 година најважнији слој друштва. Они воде рачуна о старцима, држе омладину на узди, они рађају децу или гаје недавно рођену. Они се налазе у самом средишту људског живота.
А омладина ће отићи тамо где јој пацоловци отпевају песму. Прикажи им нешто ново на телевизији и они ће створити нову моду. Веома су поводљиви, немају оријентире. Желе новац, славу, да буду познати, задовољства. То је обичан скуп онога што желе. Није важно да ли пију или не. Свеједно су у душевном паклу.
– Људи данас често говоре о љубави према себи. Човек који не воли себе почиње да живи деструктивно, да уништава себе и свет око себе. Какво је ваше мишљење?
– Пијанство и сличне ствари могу бити наличје аскетизма. И ово посебно погађа народе који имају аскетску традицију. То је извесна деструкција, аскетизам са знаком минус. Алкохоличар себе жигоше и срамоти. Сагласан је да стави себе испод свих. Као неки Мармеладов.
Чини ми се да је срамота волети себе. Човек може да воли само себе измишљеног. Зато што човек треба да познаје да би волео. А оног себе којег знаш не можеш да волиш. Човек може да пожали себе или да буде милосрдан према себи. Као што је Петар рекао Исусу Христу: „Боже сачувај, Господе! То неће бити од Тебе“ (Мт. 16, 22). Ето, то значи бити милосрдан према себи, односити се према себи са самилошћу. С љубављу – не. С љубављу за нас настаје хиљаду клопки. Рецимо, жена која надувава усне силиконом, воли себе. Међутим, то је неки чудан облик љубави који ја уопште не разумем.
Она воли себе идеалну и ближи се идеалу и врши насиље над својим телом како би се приближила идеалу. Да би волела себе треба целог живота да лежи у соларијуму, или да се зноји у фитнесу, или да проводи време у операцијама. Љубав према себи се у савременој култури изражава као малтретирање тела. Људи мењају пол, смањују тежину, држе дијете.
Она вероватно пати. У принципу, сви људи пате. Патња је име човечанства. Не пати само човек који се вози препуним трамвајем – пати и човек који се истовремено вози мерцедесом с клима-уређајем. Сви пате. Само што ово не схватају они који не умеју да размишљају. У принципу, пати цео људски род, у принципу, сва твар заједно стење и вапије, и Павле је чуо овај глас твари која стење. Живимо у свету који пати. Као што је писао Тарковски: „Рана света ме је заобишла, и живот је живео поред наше воље.“
Али вратимо се љубави према себи. У томе постоји нешто врло вулгарно, усредсређеност на себе. Треба волети другог. Зашто полна љубав захтева мушкарца и жену? Мушкарац и жена су марсовци једно за друго. Имају различиту психу, кардинално различиту физику – различиту издржљивост, темпо, емоционалност. Другачији су. Треба волети другог. И Бог је Други за човека. Он не личи на човека, Он није никакав с тачке гледишта свих категорија за које знамо. С Аристотелових тачака гледишта Њега нема. Зато што је Он некатегоријалан, Он је у принципу Другачији. Он је ван категорија. Овај Други захтева љубав. Треба Га тражити, осећати да Он постоји, вапити ка Њему у молитви. И Он ти затим одговара: „Воли Мене и оне који су поред тебе.“ И ти покушаваш да волиш Овог Невидљивог, и то је у принципу велики крст.
С тачке гледишта дубоких појмова љубави и дубоких појмова „Ја“, љубав према себи је антихришћанство у чистом облику, усредсређеност на себе која води до лудила у којем је Ниче завршио. Треба волети другог. У ствари, снага љубави треба да буде усмерена на Бога – прво, и на ближњег – после тога.
– А шта је с реченицом „Воли ближњег као самог себе“?
– Све се то једноставно решава, макар с тачке гледишта опраштања. Кад грешим тражим оправдање за себе, позивам у помоћ космос, хороскоп, родитеље, совјетски систем, другове-мангупе, лошу генетику... Пребацујем своју кривицу на све присутне и испоставља се да ја лично нисам крив! Ето, кад бисмо тако тражили оправдање за грехове ближњег – то би значило волети ближњег као самог себе. Покушајте да опростите ближњем, да разбацате његову кривицу на различите полице. Оправдајте га као самог себе!
Да, треба себе пожалити. Ако си потребан другима – на пример, мајка или отац су потребни породици. Павле каже: „Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље, али остати у телу потребније је вас ради“ (Фил. 1, 23). Односно, не мени, већ вама. Ако обављаш операције које нико не ради, треба да пренесеш ово благо, живиш очекујући ученике, и после тога можеш мирно да одеш. Ако имаш неки друштвени значај треба да се причуваш, ако си битан. За породицу, за децу, за оне који те воле. То може бити много или мало људи, није важно. Али ако имаш онога ко те воли и можеш да се причуваш, причувај се.
Чини и се да Рус треба нешто да ради због неког већег циља. Ради спасења Балкана од турског јарма, ради победе светих вредности Петра и Февроније у просторима ЛГБТ-ђавоиманости. Да ли си Рус? Да ли волиш Русију? Престани да пијеш ради Русије!
Тешко ми је да замислим Француза који би престао да пије ради Француске. Али потпуно разумем руског мушкарца. Па ти волиш нашу земљу, наш народ, историју. Да ли те боли душа због онога што се дешава? Престани да пијеш и постани нормалан! За Руса је узвишени циљ оправдан. Не знам зашто је тако. Зашто Француз не може да престане да пије због велике Француске, али Рус може да престане да пије да би Русија била велика? Ту постоји извесна жртва. Ако Русија не буде трезна, неће бити велика. Да ли желиш велику Русију? Ако је тако, убаци своју копејку у заједничку касицу.
Ако наши мушкарци буду мање пили, почеће да читају, онда ће и у спортске дворане одлазити без пива, а после ће се, видећеш, наћи и у цркви. Кад постоје само фудбал и пиво, све је јасно, нема излаза. А кад постоји известан идеал трезвености, они ће празнину која зјапи почети да попуњавају књигом, и неизбежно, Црквом. У принципу, сви људи који читају књиге наћи ће се у Цркви.
Још треба обнављати културу читања. Шта ради писац? Он те позива на дијалог и изазива одбијање, одбацивање, бунт, гнев, сагласност, симпатију. Он је у суштини невидљиви саговорник. Односно, он рађа у теби твој унутрашњи свет. Вредност књиге је управо у томе. Уколико нема озбиљних саговорника књига је у стању да те покрене на унутрашње трагање, на бунт, на борбу, на сагласност, на радосно проналажење. У томе је вредност читања. Кад почињеш да читаш, почињеш да размишљаш.
– Каква је улога клира у томе?
– Наш клир се не може оценити по заслузи у свим аспектима. Он је практично савест нације, шта год да се прича о њему. Каква је нација, таква је и савест. Он је практично позван да се стваралачки укључи у све ствари које се не односе на политику. Због чега је важна тема трезвености? Она није политичка. Ако наши мушкарци престану да пију, наше жене ће престати да абортирају, а наше пубертетлије и младићи ће се одвојити од порнографије. Пронаћи ће замену у виду вратила, библиотеке. За 15 година нећемо препознати Русију. То ће бити заиста велика земља. Она није велика само због географије, већ и због историје, унутрашњег потенцијала, збора светих, синодика научника, нобеловаца. Она је фактички велика. Нема разлога да савијамо кичму, да чинимо наклоне типа: „Извините, ми смо позна деца у европској цивилизацији.“ Ми смо велики и то је тако. Само треба да ова величина буде тражена и да је упију наследници ове величине.
У овом смислу свештенослужитељи могу да покрену велике ствари: жене без абортуса, мушкарци без пијанства, омладина без порнографије. Ово су три категорије људи којима треба дати пастира, литургијску црквену молитву – као вентил, као одмор за душу, као оријентир за кретање и као реалну силу за јачање. За 15 година ћемо имати нову земљу, појавиће се нова елита. Наши људи који не крију децу у Лондону и паре у Сингапуру. Нови људи, православци, који не трубе о правилним стварима него их раде.
– А каква је улога државе у трежњењу људи?
– Држава у принципу треба да се побрине за судбину свог становништва и за духовно здравље свог народа. У принципу, руска држава треба да се брине о руском народу. Не да се бави народима уопште, већ пре свега Русима. За Татаре у том смислу не треба да се брине, они су ионако трезни због ислама. А Русима је веома потребна брига. Нас су државници наводили на пиће. Државници треба и да нам помогну да се извучемо из свега тога. Наравно, не као Горбачов који је посекао кримске винограде. Борио се против пијанства крчећи винограде! Наравно, не тако.
Држава је тешка, шкрипутава, неподмазана... Ако почне некуда да се гура... боље да се не гура! Почиње да намеће обавезе, потврде, извештаје. Зато је се плашимо и желимо да ограничимо њено деловање у нашем животу.
Међутим, историјска је чињеница да је Русе на пијанство навела држава. Иван Грозни је почео да поји људе: то је монопол на вотку, „државна благајна“. Монопол на производњу ракије – па то је ненормалан новац! Наши православни цареви су нас наводили на пиће. По логици историјског живота, православни цареви би требало и да нас наводе на трезан живот.
– Шта држава реално може да учини?
– Подржавам идеју ограничавања продаје алкохола од 21 године, за жутокљунце треба пресећи приступ алкохолу. Такође забрану продаје на бензинским пумпама, удаљавање од друштвено значајних објеката – школа, дечјих вртића, ограничавање продаје ноћу – све су то дивне ствари.
Затим се треба видети шта ћемо с пивом. Све почиње од пивског алкохолизма. У Енглеској се сви само од пива напијају до несвести. Двадесет флаша једног, па још пинта другог и он лежи под оградом као свиња. И мушкарци, и жене. Сад је склоњена сва реклама осим безалкохолног пива. И безалкохолно треба склонити: то је непотребна двосмисленост. Није битно да ли тамо има нула степени или не: треба је одстранити. Још, могуће је од продаваца алкохола убирати казне за издржавање диспанзера за алкохоличаре. Овде треба да се упознамо с искуством других земаља. Не можемо тек тако да забранимо, али превелику добит можемо да усмеримо на лечење алкохоличара.
Социјална реклама је веома важна. Она функционише. На пример, „спознај себе“: пијани мамлаз долази кући и све растерује по ћошковима. Треба показати човеку: да ли личиш на овог човека? Или, човек је попио, сео је за волан, кренуо је и одлетео и још некога је повукао у други свет. Све се то може снимити, приказати. Реклама забране алкохола приликом седања за волан. Насиље у кући је повезано с пијанством. Социјална реклама може да ради у свим правцима, држава има моћ да то учини. Врте спот месец дана на свим каналима. И на основу мерења ћете за два месеца видети смањење статистике по овој позицији.
Али ако вас занима само приход од алкохола, ви сте као Јуда. Постоји душа трговца и душа земљорадника. Трговац је јутрос продао, вечерас је купио, сутра ујутру је опет препродао. Он зарађује од марже, брзо продаје и брзо купује. То је душа трговца. А душа земљорадника је – данас сам посејао, сакупићу летину за пет месеци и појешћу за осам месеци. Волео бих да нама не владају Јуде, већ земљорадници, зато што је наша генетика земљорадничка. Потребно нам је да нама владају људи који имају следећу стратегију размишљања: „Данас ћу уложити, сутра неће бити добити, неће бити ни прекосутра, неће бити ни за годину дана. Али за три године нећу градити нови затвор, нећу градити нови диспанзер за алкохоличаре, нећу градити дом за напуштену децу. Ови људи се социјализују.“
Ако човек размишља стратешки, не треба данас да уложи да би сутра зарадио новац. Он размишља о људима. То је велико питање. Да ли су елите које мисле да су елите су у потпуности одвојене од нас, да ли ни на који начин не утичемо на њих или су ипак повезане с нама? Да ли можда наше покајање, наша молитва, наш вапај Богу могу нешто да промене? Можда ће у елиту ући људи, а не нељуди? Који неће радити по Јудиној шему: „украо сам – уложио – покупио дивиденде“. Да размишља о стратегији: данас ћемо изгубити, још две године ћемо изгубити, али ћемо треће године имати добит – људски капитал, здраво потомство, смањење броја затвореника, трошкова Федералне поправне службе. Па то је стратегија! Да ли имамо такве људе или смо дочекали потпуну безбожност?!
– Спољашња ограничења одређује држава. А да ли су потребна унутрашња ограничења? Да ли ви пијете алкохол?
– Због нужности и због жеље – да. Од детињства сам добро упознат с овом темом. То је заиста други свет и у њему има много врата, али ниједна не воде куда треба.
– Шта Црква може да ради да би се народ отрезнио?
– Црква треба да буде просто Црква. Она треба да воли Бога и људе. Прво Бога, па онда људе. Љубав према Богу рађа енергију за спасавање људи које познаје, воли и за које одговара. Све остало треба да је интересује после тога. Блискост власти треба да буде другостепена, новчани приход и калкулације треба да буду другостепени. Прво људи. Ако буде људи – биће и новца.
У суштини, људи су благо Цркве. Њихови џепови, њихова срца, њихова савест, њихове душе, њихове мисли. Зато Црква треба да се бави главним и да занемари другостепено – канцеларијско ропство, папирологију, разноразне хијерархијске тужбе – и да се бави људима. Литургијски и јеванђељски. Треба учинити да се сваки парохијанин заљуби у Јеванђеље и да се сваки парохијанин заљуби у литургију. И да и једно и друго људима буде разумљиво. Онда ће се код нас појавити још један великомученик Георгије, свети Пантелејмон, опет ће се родити свети Онуфрије, велики Антоније, Теодосије Печерски, имаћемо новог Сергија Радоњешког. Све ће бити другачије, други живот!
Разговарао: Валериј Дороњин
Извор: srpska.pravoslavie.ru