Један свештеник, веома пожртвован према својој пастви, а нарочито према онима којима је помоћ била најпотребнија радио је једне вечери до позних сати, уређујући парохијске послове и молећи се за своју паству. Током молитве, одједном му је у мисао дошла његова 75-годишња парохијанка, снежно беле косе, благог осмеха и великих, тужних очију, која је некада, док је била у здрављу, редовно доносила прилоге и дарове за цркву, учествовала тихо и предано на свим богослужењима, а сада је, већ дуго, живела сама и заборављена од свих, нарушеног здравља и тешко покретна.

Присетивши се њених тужних, саосећајних очију и њене доброте и усамљености, свештеник је осетио тугу, глас савести и стид, будући да је, већ неко време, заборавио да обилази ову добродушну старицу. Знао је да је оскудевала у најосновнијим стварима, храни, лековима, помоћи људи. Одмах је устао и из коверте извадио новац, спреман за вредну икону коју је намеравао да купи. Икона Божија, немоћна старица, била је важнија. Промишљао је како би све могао да јој помогне, да је посећује чешће, разговара са њом, причешћује је, угреје јој љубављу охладнеле дане њене старости.

Новац је сакупио са више страна; из фонда за црквену библиотеку, из фонда предвиђеног за оправку прозора парохијског дома и куповину новог посуђа - све је то могло да сачека, али не и љубав према ближњем. Новац је брижљиво спаковао у засебан коверат, унутра ставио цедуљицу са именом старице и иконицу Христа Спаситеља. Осетио је одједном радост у срцу, као да се управо то све збива по вољи Божијој.

Онда је неко закуцао на врата његовог дома. Његова породица је већ одавно спавала, никога нису очекивали у тако касне сате, па га је ова посета изненадила и зачудила. Отворио је врата и угледао маскираног човека, са пиштољем у руци, који му се хладно и одлучно обратио речима: “Паре или живот!” Свештеник је држао у руци коверат који је управо припремио за помоћ својој парохијанки. Погледао је немоћно у њега, уздрхтавши пред призором какав још није доживео, па испружио лопову коверат. “То је све што имам...”, прошапутао је, са великом тугом.

Лопов је жустро узео коверат и побегао. Кад је замакао даље и доспео на место где нико није могао да га види, скинуо је маску, извукао је из џепа коверат и почео да броји новац. Онда је, кроз прозор суседне куће, угледао икону Христа Спаситеља, чији га је поглед одједном прожео до дна душе. Имао је осећај да га Живи Бог гледа право у срце, да је некаква непојамна светлост расветлила све тмине његове душе, да је огољен, да не може да одвоји поглед од Христових очију, да нема куда да побегне.

Спаситељ га је гледао благо и озбиљно; осећао је како је у њему нешто почело да пуца, као санте леда под сунчевим зрацима. А, онда је угледао и цедуљицу са именом старице и схватио да је то прилог - за његову мајку. Почео је убрзано да дише, нешто га је стегло у грлу, притегло му груди, готово да је почео да се гуши, под налетом нечега што, у тим тренуцима, није разумео, нити му знао смисао. Мајка... Мајка... Нисам је видео већ годинама, помислио је.

Кроз главу су почеле да му пролећу успомене, на детињство, на очеву болест и прерану смрт, на мајчино бдење крај очеве болесничке постеље, на њену непреболну рану и тугу, на њене борбе да њега - сина, лопова и преступника - изведе на прави пут и ишколује, на топлину дома и топлину душе коју му је пружила, на радост када јој је долазио у посете - чак и када су те посете биле оивичене боравцима у тамници.

Сетио се њених тихих молитава за њега, пред иконом Богородице и упаљеним кандилом, њене болести, самоће, немоћи... Стајао је, ненадано, пред понором свога пада. Заплакао је горко, потресен до дна душе, плакао је из свег гласа, не водећи више рачуна о томе да ли ће га ко чути, открити, ухапсити... Схватио је колики је његов понор - да је управо опљачкао свештеников прилог за своју рођену мајку, на коју је он сам заборавио. Прислонио је чело уз хладан зид, гушећи се од плача. Спаситељ га је и даље благо гледао са иконе...

Зов тог Христовог погледа био је тако снажан да му се чинило да му је прожео читаво тело. Напослетку је, тешког, покајничког корака, кренуо поново пут свештениковог дома. Био је без маске, сасвим огољен, када је закуцао на врата. Узнемирен пређашњим догађајем, свештеник је и даље био будан. Када је отворио врата, човек је клекао пред њега и поново заплакао, пруживши му коверат. Није имао снаге да подигне поглед, од стида.

Свештеник га је подигао и увео у свој дом, не размишљајући о страху, знајући у свом срцу да је управо сведок живог Јеванђеља. Исповест је трајала до дубоко у ноћ. Наредног јутра, бивши лопов закуцао је и на врата мајчиног дома. После дужег времена и тихог звука спорих корака, мајка му је отворила врата, а он је клекао, узео је за танану, дрхтаву руку и љубио је, у сузама. “Опрости ми...”, изговорио је, не владајући више ни својим гласом. Заплакала је и мајка, оним радосним сузама, мајчинским, које покривају сваки грех, сваку муку, које праштају христоликим опроштајем, увек на распећу и увек васкрсавајући изнова кроз љубав. Љубила је свога покајаног сина по коси, као што га је љубила и некада, као дечака, када би пао и повредио се. Син јој је пружио коверат од свештеника. Вратио се своме дому...