Христос говори: „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.
Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?
И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем, ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.” (Мт. 25,31-46).
Тако гласи прича о „Страшном суду”, како је од давнина називају хришћани, прича која се чита недељу дана пре почетка Великог поста, у дане када нас Црква позива да проверимо себе, своју савест, свој живот пунотом хришћанске благовести, то јест – пунотом Христовог учења и да се, свако према својим могућностима, вратимо ка ономе што је главно, ка суштини Хришћанства.
Многим људима се често чини да су управо обреди и обичаји оно што је главно у Хришћанству, да је главна лепота богослужења, као и могућност да човек кроз ту лепоту дотакне оно што је свештено, небеско и божанско. Но, Христова прича о Последњем суду открива нам да све то остаје бесплодно и непотребно, да све то остаје празна и мртва религија ако није засновано на љубави и ако не приводи љубави.
На концу конца оно што ће нам судити јесте Љубав. И то не нека општа љубав, не љубав према апстрактном и нереалном човечанству, већ љубав према живом и конкретном човеку.
У наше време смисао љубави је потпуно извитоперен. У име љубави према апстрактном човечанству безбожници данас захтевају од нас да мрзимо и прогонимо друге људе, да их сматрамо непријатељима. Свако сажаљење и самилост према тим људима који су проглашени за непријатеље сматра се преступом. Али, Христос у причи о Страшном суду говори супротно: ако, пак, од самог почетка своју љубав и бригу – и то не неку апстрактну и теоријску, већ конкретну и практичну љубав и бригу – не усмеримо на конкретног човека, сва наша маштања о срећи апстрактног човечанства не само да остају пусти снови, већ се неминовно претварају у мржњу и окрутност… „Бејах у тамници” – говори Христос – „бејах гладан, бејах жедан, бејах болестан…”. И шта то значи ако не управо то да је Христос, једном и за свагда, поистоветио Себе са сваким човеком и да се, отуда, хришћанска љубав управо и састоји у тој “немогућој могућности” – да у сваком угледамо, препознамо и сретнемо Христа.
Није нам заповеђено да испитујемо и анализирамо да ли је тај и тај човек достојан наше помоћи, да ли он заслужује нашу бригу. Није нам речено да треба да испитујемо зашто је неко бачен у тамницу, и зашто је гладан, и зашто је наг. Речено нам је да идемо к њему с љубављу, да у тој и таквој љубави – без икаквог запиткивања о заслугама, достојности, погледу на свет и убеђењима – сусрећемо свакога кога је Бог послао у наш живот, мој живот.
Опет и опет сазнајемо главну и најрадоснију тајну Хришћанства - тајну личности, која представља божанску вредносг свакога човека – оно што је могуће волети и што се мора волети у сваком човеку. Управо ту је тајну одбацио и наставља да одбацује свет и идеологије које њим владају. За те идеологије човек је биће које одређују искључиво спољашњи фактори: класна и расна или национална припадност, корисност за своју земљу, заслуге или, напротив, грешке и преступи. Свој, туђи… Савезници, непријатељи… Ми, они…
И сви као да ништа друго и не раде него што говоре о ”ослобођењу” човека, о човековој „срећи”, о назначењу човека, о борби за светли, срећан и слободан живот. А у стварности сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх, подозрење и мржња.
И тако ће бити све дотле док људи не схвате да волети човечанство, служити човечанству не само да је лажно, него и немогуће уколико та љубав и то служење нису укорењени у љубави према конкретном човеку, према сваком човеку: у љубави која не зависи ни од каквих наших земних и “људских, исувише људских” мера и категорија на које сводимо и којима процењујемо људе. Истину о свему томе је једном за свагда и у име свакога рекао Христос говорећи: “Бејах у тамници…”. А то Христово ”бејах” значи да је сваки човек мој брат, да је сваком човеку дошао Бог и да сваког човека воли Бог, као и да ми је у сваком човеку дата могућност да остварим самог себе кроз божанску, обновитељску и спасоносну љубав.
Протојереј Александар Шмеман