Следећа прича се недавно догодила на ТВ каналу Спас. Позван сам да учествујем у емисији „Завет“. Рекли су ми: „Разговараћемо о анђелима. Једном сте испричали чудесну причу којој су учествовали анђели.“ Мислио сам да ћемо разговарати о анђеоском певању, пошто је мој познаник чуо анђеле како певају. И ујутро, на путу до ТВ студија, схватио сам да треба да им испричам причу из далеке прошлости - из мог детињства.

Није ми било до тога да разговарам о својим сећањима и старим искушењима, али нисам могао ништа да учиним, јер сам већ пристао да дођем. Позван је и протојереј Александар Тимотејев, са којим сам студирао на Московској богословској академији. Искрено, плашио сам се његове критике, која би била оправдана: боље је занемарити чудо, него прихватити у свом срцу лажно чудо. Трезвеност искључује потрагу за чудима. Али друга ствар је када, на наше велико изненађење, Господ чудесно интервенише, - ово је утешно и јача нас, јер нисмо напуштени и видимо да су анђели Божји увек са нама.

Две лутке - једна која представља беле анђеле и друга црне, биле су постављене у студију као илустративни симбол поделе у свету анђела, на верне и неверне Господу. Емисија је започела. Гости су говорили поред лутки и подсетили на библијско откривење Божјих анђела и пад злих духова, који су добили злогласно име „демони“. Оба „анђела“ стајала су мирно готово до краја емисије.

Тада је дошло време да поделимо приче из стварног живота.

Први је био православни новинар Максим. Дошао је из Сирије (његово сиријско име је Мансаф Матни) и од детињства живи у Москви. Према његовим речима, једног дана је породицу возио аутомобилом. Његова супруга и дете су спавали, а Максим је био толико исцрпљен да је изненада задремао. Али чак и у полусну, видео је себе како вози аутомобил, и да пред њим није био пут, него се уместо пута простирало нешто попут измаглице. У том тренутку Максим је осетио нечије присуство. У мислима је запитао: „Ко сте ви?“ Нечија рука му је додирнула десно раме, а небески гост је мирно одговорио: „Анђео Божји!“ Возач се истог тренутка пробудио и открио да се његов аутомобил креће највећом брзином, спреман да се судари са возилима која су се кретала њему у сусрет. Притиснуо је кочницу на време и тако су спасени многи животи.

Тада је дошао ред на мене да поделим своју причу. Ова епизода се догодила у мом раном детињству, много година пре крштења. Одрастао сам у обичној совјетској, атеистичкој породици. Нико никада није говорио о Богу и вери. Стога нисмо имали никакве везе са духовним животом и зато нисам могао тада да схватим шта се тачно догодило тог дана.

Заправо, није ни било неког нарочитог чуда. У нашем двособном стану у петоспратној згради у граду Оренбург, имали смо писаћи сто који је стајао крај прозора. Родитељи су причврстили календар на зид изнад њега. Био сам дечак од пет година. Знао сам да родитељи сваки дан откидају лист календара и тог дана пожурио сам да то урадим сам. Да бих стигао до њега, прво сам морао да се попнем на столицу, затим са столице на лествицу, а онда да се исправим и направим неколико корака. Тада би се коначно испред мојих очију појавио календар, а ја бих учинио оно што сам сматрао важном акцијом — откинуо лист. Али, након што сам се попео на сто и направио неколико корака дуж његове ивице, окренуо сам се према зиду и одједном одлучио да се осврнем. Стајао сам на ивици стола, па кад сам погледао доле, у глави ми се завртело. Био сам мали, а сто велики. Затетурао сам се и затворио очи. А онда се догодило необјашњиво.

Заправо, није било слика, визија, физичких сензација. Осетио сам само као да ме је неко нежно загрлио и затим ме спустио на под. Понављам, нисам осетио ни додир нечијих руку нити било какве телесне сензације. Али почео сам да осећам унутрашњи мир, смиреност и радост; уопште није било страха, схватио сам да ме је неко заштитио. Тек много година касније, када сам се крстио, моје срце је поново обузео исти осећај.

Али вратимо се мојој причи у емисији. Чим сам испричао део о чудесној интервенцији анђела, црна лутка у студију изненада је пала на леђа. Најблаже речено, то је изгледало чудно. Лутка је подигнута и ноге су јој причвршћене самолепљивом траком за под. Наставио сам са својом причом. Али кад сам хтео да поново споменем анђела, црна лутка је пала по други пут. Техничари су ставили неки терет на ноге фигуре, како би је стабилизовали.

Тада је Отац Александар Тимотејев почео да говори. Испоставило се да је имао чудесну причу за коју нико није знао. Док је студирао на универзитету, обратио се Христу, крстио се и срце му је преплавило толико радости да је желео да подели ту радост са свима. Тако је под његовим утицајем крштен и његов пријатељ, а отац Александар му је постао кум. Током крштења, у то време ђакон, о. Александар је стајао близу свог пријатеља у цркви. Када се његов пријатељ одрекао сатоне и свих његових дела и ујединио се са Христом, о. Александар је видео (просветљење, које је било тешко описати) како су се анђели приближили његовом пријатељу, а срце му је узвратило чудесним, неземаљским осећањем.

Када је прича стигла до овог тренутка, црна лутка у студију се по трећи пут срушила, уз пуцкетање. Њен ослонац је буквално истргнут испод ногу који је био оптерећен теретом. Срушила се на леђа, не могавши да поднесе речи о анђелима Божјим.

У студију је завладала мртва тишина... Три пута поновљени пад нико није сматрао пуком случајношћу. „Црни анђео“ је одвучен, док се његов бели „колега“ понизно уздизао изнад свих присутних у студију. Нажалост, пад црне лутке остао је ван домашаја објектива камере - углови су били погрешни, а сниматељи нису могли да предвиде да ће се лутка срушити три пута.

Али није ствар у луткама. Била је то визуелна илустрација истине да је црни анђео осуђен на властити пад. Онај ко пада у дубину греха не може чврсто стајати, а камоли устати. Ово је очигледно: онај ко клизи доле доприноси сопственом паду. А то значи да је ђаво слаб и да има моћ само над онима који су прихватили његову слабост, који су били искушени од њега, добровољно му се потчинили и заједно с њим силазе у понор без дна.

Заправо, сатана је три пута свргнут. Прво је избачен из небеског света анђела. Други пут је протеран као принц овога света. И трећи пут - из личног живота људи.

Како се тачно то догодило?

Луцифер је био најистакнутији међу анђелима. Али шта је он, син јутра учинио? У свом поносу желео је да свој престо уздигне изнад звезда и одлучио је да постане већи од Бога Свемогућег, постајући тако творац зла. Онај ко се удаљио од Светлости, постао је мрачан; онај који је изгубио топлоту, постао је хладан; онај који је изгубио доброту, постао је зао.

Спаситељ је сведочио о исконском паду сатане: Гледао сам сатану како као муња пада с неба (Лк. 10:18). Древни змај који је извукао трећи део звезда са неба и бацио их на земљу (Отк. 12: 4) завео је људе и залудео их. Узевши краљевску круну са круне стварања (то јест - човечанства), обезбедио је своју власт над земљом. Због тога је постао кнез овога света (Јн. 12,31). Тако се усудио да искуша Христа, приносећи Му искушење на надмен и лукав начин: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме ја хоћу даћу је; Ти дакле ако се поклониш преда мном биће све твоје. И одговарајући Исус рече му: иди од мене, сотоно; у писму стоји: поклањај се Господу Богу својему, и њему јединоме служи. (Лк. 4: 6-7).

Али зли није могао остати ни на том нивоу.

Друго рушење било је ђавоље царство на земљи. То је постигнуто кроз нашег Спаситеља. Искупљење је мистерија. Како је Христова понизност победила ђаволски понос? Како је нови Адам вратио краљевску круну човеку и учинио достижним обожење за људе, а недостижним за сатану? Христос је рекао: „Сад је суд овоме свијету; сад ће бити истјеран кнез овога свијета напоље. И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.“ (Јн. 12: 31-32). Господњи живот на земљи био је неупоредива чистоћа, доброта и самопожртвована љубав. Сатана није пронашао апсолутно никакво место у Христу - ни у речима, ни у делима. Муве се лепе за прљавштину, демони за грех, али тамо где је савршена чистоћа, Белзебуб не налази ништа за шта би се могао ухватити. „Јер иде кнез овога свијета, и у мени нема ништа. (Јн. 14: 30)“, рекао је Христос својим ученицима испред Калварије.

Сваки пут кад дође светло, тама нестаје. Својом муком на Крсту, овом врховном манифестацијом жртвене љубави, Христос је откупио грехе човечанства, ослобађајући људски род од моћи владара таме овог света (Еф. 6:12). Због тога је Васкрсли Христос праведно рекао: Сва сила дата ми је на небу и на земљи (Мт. 28:18). Христу, а не Његовом противнику! Тако је и престо сатане на овом свету срушен.

Да поновим: Где је сила Христова, нема снаге Његовог непријатеља. Пали духови немају доминантну моћ, али постоје искушења по Божанском промислу. Ако ђаво некога превари искушењем, то се дешава само уз дозволу Божију.

А шта је са нама? Да ли треба да се држимо подаље од ових победа? Не, не треба. Ђаво је свргнут трећи пут у духовном животу, управо у личним подвизима хришћана. Ако нам је дата слободна воља, онда нека се сама открије: да ли желимо да се радујемо с Богом или да нас муче зли духови.

И љубљени Христов ученик надахнуто изјављује: ...Писао сам вам, младићи, јер сте јаки и реч Божја остаје у вама, и победили сте злога (1. Јн. 2: 13-14). Ова победа је достижна и за младе и за старе, за све који су крштени водом и Духом Светим, који су ослобођени од таме греха кроз исповест, који се сједињују са Победником кроз Причешће!

Ђавола побеђују особине које му се супротстављају. Понизност је супротност гордости; великодушност је супротна зависти; опраштање је супротно од незадовољства; љубазност је супротност злоби; а доброчинство је супротно среброљубљу. Стога би свако требало да размисли: чији је слуга; коме се покорава; и ко тријумфује у његовом животу.

Истина, лутке лако падају, док се духовна победа не добија тако лако. Али, то се и даље може постићи, под условом да смо уз Онога који доноси победу. Јер Он је Верни и Истинити, и у праведности суди и ратује (Отк. 19:11).

Зато се не бојте лукавог, јер је осуђен на сопствени пад; боље да уопште не мислите о њему. Зашто размишљати о њему, ако се током крштења одричемо ђавола? Сетите се овог обреда, кад вас је свештеник упитао „Јеси ли се одрекао сатане?“ Тако нека Бог влада у вашим умовима и нека ваша срца буду посвећена страхом Божјим! Доле све бриге око демонских заблуда! Сва искушења која се дешавају у нашим животима, шаље нам Господ, као лек за наше страсти. Окренимо очи према Богу који нас исцељује, Који побеђује, тријумфује и васкрсава мртве!

свештеник Валериј Духањин
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: orthochristian.com