Пре месец дана жена и ја смо се венчали. Ја имам 39, а она 30 година. За то време било је много конфликта и скандала у нашој породици. Просто не могу да верујем да се све то догађа. Чини ми се да ће тако увек бити и од саме помисли на то појављује се осећај безизлаза и очаја. Спасавају ме само вера, Црква и свест о томе да се све догађа по вољи Божијој.
А сад неколико речи о мојој супрузи. Док су њене вршњакиње излазиле с младићима, она је била сама. Годинама су за њу постојали само школа, факултет и посао. На њу је утицала и мајка која јој је стално говорила лоше о мушкарцима. Све то време маштала је о породици, о томе да ће имати дивног мужа и дете. Читала је романтичне књиге и гледала лепе филмове о љубави. Пре мене имала је једног младића који ју је преварио и, што би се рекло, добио оно што је желео. Она још увек не може то да му опрости.
После свега тога постала је нервозна, али не знам тачну дијагнозу њене болести. Психички је веома лабилна, често је узнемирена, нервозна, депресивна и незадовољна и собом и са мном и другим људима. Може да је повреди чак и ситница на коју ја уопште не обраћам пажњу. Тако се испоставило да ја нисам онај идеални човек из њене маште. Скоро никад нисмо у стању да нормално разговарамо и решимо неко питање које се тиче свакодневице и обично избијају свађе без икакве потребе које се најчешће завршаве њеном хистеријом. У таквим ситуацијама једва успевам да је смирим, спорно питање остаје нерешено и затим се све понавља. Но истовремено и сама помисао да се можемо растати и да ће поново бити сама код ње изазива страшну хистерију па чак и мисао о самоубиству. Често има кошмарне снове, као да демони из ње излазе. Просто не знам шта да радим.
Иако смо обоје верници, имам утисак као да различито схватамо заповести Господње и правила православне вере и да размишљамо на различит начин. Јасно ми је да је све то уствари искушење које ми Бог шаље због мојих грехова, али како да не учиним нешто непромишљено? Шта да радим да не погрешим, да никоме не наштетим и да не дозволим да последице мог евентуалног поступка буду још трагичније?
– Ваша питања довела су ме у ситуацију у којој морам признати да су Ваши проблеми такви да их је веома тешко решити. Брак са психички неуравнотеженом особом једно је од најтежих искушења и заиста велика несрећа. Очито је да Ваша супруга болује од тешког облика хистерије коју додатно компликују фобије. Та болест се тешко лечи јер је ту присутна и гордост.
Већ одавно се зна да је хистерија болест гордих људи. Живети с таквом особом и бити због тога стално напет прави је подвиг. Али од човека не смемо захтевати подвиг, јер у подвиг се иде добровољно. Ако бих Вам рекао апстрактно шта да радите, то би значило понављање већ познатих ствари, али не и решавање конкретне ситуације.
Брак има свој циљ, задатке и структуру. Циљ брака је стварање породице као домаће цркве, његов задатак је узајамно помагање супружника и стварање заједнице која ће трајати и у времену и у вечности. Структура брака је таква да је муж глава породице, али уз учешће жене у решавању проблема, при чему ипак муж има задњу реч. Садржај брака је узајамна љубав која треба да буде чиста и продуховљена. Јасно ми је да Ваш брак не испуњава ниједан захтев хришћанског односа супружника. Зато по савести поштено проверите да ли имате довољно снаге за свакодневно мучеништво, то јест да трпите женину болест због благослова који сте у цркви добили током венчања, али притом имајте на уму да то трпљење неће трајати само годину или две, већ до Ваше или њене смрти.
Кад су светог Амвросија Оптинског питали зашто је благословио развод, одговорио је: “Да то нисам учинио, међусобно би се поубијали.” Значи, кад не постоји безболан излаз из неке ситуације, треба изабрати мање зло.
Ако одлучите да сачувате Ваш брак, треба да се смирите “до земље” иначе ћете постати хистерични и неуротични. Уколико мислите да немате довољно снаге за тај подвиг и да се Ваш брак може претворити у узајамно мучење, боље је да се разведете док још немате деце. Треба да се обратите надлежном архијереју, који ће саслушати обе стране, јер једино он може да анулира Ваш брак. Свакако да то није идеална варијанта, али много је горе да се породица распадне након рађања деце. Наравно да Бог може учинити чудо тако да се ситуација у породици промени, али по људским мерилима то је један затворени круг. Горд човек увек је незадовољан и увек сматра да је он у праву. Он не види своје грехе и зато и не може искрено да се покаје, а немогуће је поправити се без покајања. Исто тако Вам саветујем да попричате са свештеником код којег се исповедате, који зна Ваш живот и Вашу породичну ситуацију. Пишем Вам узимајући у обзир чињеницу да човекова душа, као и метал, има свој праг отпорности и да се ломи уколико се тај праг пређе. Последњу реч у решавању Вашег проблема има архијереј, а не свештеник.
архимандрит Рафаил (Карелин)