Постоји много текстова на ову тему, радова, књига и толико тога је изреченог да се чини да је понекад и сувишно причати о овоме, али ипак потребно је, да би се дошло до излечења-исцелења, да се дијагноза поново и наново поставља, или да се барем говори о њој, не би ли свест о промени и о ,,бољем" некако допрла до ушију оних који могу ,,ову будућност" променити.
У навечерју задње старокалендарске 2020. године, игром случаја или пак намерно, посетио сам храм Светог Саве и био у крипти храма. Оно што сам видео, то благољепије, ту красоту, породило је у мени једну лепу мисао: ,,Ми коначно устајемо и то је један неповратан процес!" Ми устајемо, да, али то је процес који траје и који ће трајати, а дотле морамо пуно радити ,,на себи", постављати дијагнозу, препознавати ,,болест" и на крају лечити, да би ово зацељивање, овај процес, био коначно и плодотворaн.
Одушевљење виђеним је већ сутрадан спласло, суочавајући се са свакодневицом, реалношћу, која нас окружује. Мученик наш Арчибалд Рајс[1] је својевремено указивао на наше слабости, али ми нисмо схватали озбиљност онога што нам је речено од људи који су нас волели Христовом љубављу, нисмо обраћали пажњу да бисмо могли да извучемо поуку и да спречимо и лечимо. Али како смо и могли, када је дијагноза предубока! Ако негде може да се студира ,,егоманијаштво" и проучавају аспекти егоизма у свим његовим нијансама онда је то дефинитивно Србија и српски народ[2].
Да видимо, дакле, шта је егоизам?
Егоизам је погрешна ,,љубав" према себи и не може се ни назвати љубављу, јер љубав према себи није дефиниција љубави, односно није љубав[3]. Љубав је окренутост ка другом, ближњем и гради се у заједници, колективу, породици. Наш Бог, Света Тројица[4], јесте заједница три особе, личности, јесте колектив и породица, где су све три личности Свете Тројице окренуте једне ка другој и ка нама, где живе, вечно постоје, једни за друге и за нас; можемо слободно рећи, Бог више мисли на нас него на себе, јер љубав јесте окренутост ка другом, као што каже наша предивна Богооткривена Православна теологија. Прави пример свежртвене Божје љубави нам је дао сам Син и Логос Божији, Господ Исус Христос, који је унизио себе до смрти, страдао на најгори и најмучнији начин не штедећи себе, да би спасао своја створења и победио смрт, тог највећег непријатеља творевине, дарујући нам вечни живот, Вечност и Васкрсење. Хришћанство апсолутно даје комплетне одговоре на сва могућа питања, онтолошка, социјална, антрополошка, есхатолошка, која муче човека кроз векове.
Љубав се, видимо, остварује у заједници и за заједницу су способни само они људи који имају Бога у себи, који имају љубави и који су решени да постоје на начин постојања Свете Тројице, нашег Бога. Можемо слободно рећи да многи људи данас живе у привидно у заједницама, односно да живе у антизаједницама. Да би разумели ову мисао морамо разумети и сам појам личности!
Личност се остварује у заједници љубави, у колективу, породици и то је оно што нас чини иконама Божијим, јер Бог је колектив - заједница, породица и само тада смо личности, када се остварујемо на начин постојања нашег Бога, Свете Тројице, у заједници љубави, колективу, породици. Да, Бог наш је породица на првом месту, заједница и јесте Личност у правом смислу те речи, што нас доводи до претходног закључка.
Дакле, видимо да за заједницу љубави нису способни егоманијаци, егоисти, него људи који желе да се остварују на начин постојања Творца, односно, заједница егоиста се не може ни назвати заједницом, јер ,,заједница" заправо значи породица. Таква заједница, антизаједница егоиста, се једино може назвати скупином, скупом, марвом, крдом, али не и ,,заједницом", породицом, јер је за заједништво у правом етимолошком и онтолошком смислу те речи[5] потребна љубав, а за љубав је потребан Христос, потребан је Бог. Егоиста једноставно није способан за заједницу јер он мисли само на себе, користи друге за себе, живи у заједници због себе и све што ради и чини изгледа као парада егоцентризма. Заједнице егоиста, дакле, и нису ,,заједнице"[6], оне се могу се тако назвати али суштински оне то нису. Оне су као што већ рекосмо ,,антизаједнице", скупине, антипородице, марве, крда егоиста, која су нашла неки заједнички себични интерес.
Да ли и данашње покољење код нас можемо назвати ,,биковима" где већина појединаца граби за себе, где је сваки појединац индиферентан према другом, где не постоји осећај за породицу, заједницу, школу, државу, ближњег, колектив, где су разни духоразарајући ријалити програми ектремно популарни, где се поштенима смеје, а преварантима и лакрдијашима кличе, где постоји једна кримогена разарајућа музичка култура, где ,,шкрипи'' у свим поривима друштва, где се чак и породице заснивају из себичних, сујетних, погрешних разлога?! Таква заједница у којима не царује љубав, у којима не царује Христос и где нема правих вредности и у којима царује егоманијаштво јесте, на жалост, крдо, колико год то грубо звучало, а крда дају бикове, а не здраве личности- особе, људе, а бикови у разарајућем егоманијакалном стампеду руше све пред собом, као што и сведочимо и видимо у задњим деценијама!
Градимо Боголике личности, будимо личности и остварујмо се као личности! Отварујмо се у љубави! Дарујмо овом свету здраве оличношћене појединце, а не бикове и крда! Из здравих породица, заједница, иду здраве, христолике личности, а из крда долазе бикови, који не маре ни за шта и који гледају само себе и све раде због себе и на крају све разруше и упропасте.
Правимо једну здраву Србију, породицу-заједницу, радимо на здравој атмосфери, јер уистину смо сви једна велика породица! Не будимо крда, него породица, заједница, народ Божији- Црква, која даје Христиће, Богиће, боголике људе који све мењају и преображавају, који све осољавaју љубављу и који том сољу мењају универзум!
Личност=Алтруизам=Христос
Индивидуалац=егоиста=бик
Теолог, Вероучитељ, Иван Миладиновић
Напомене
[1] . Арчибалд Рајс, ,,Почујте Срби“.
[2] Једна од највећих мана Словена, иако је та мана присутна код свих народа мање-више, јесте појачан егоцентризам, индивидуализам, који порађа завист и сујету (,,Летопис минулих лета", монах Нестор 12. Век). У овом тексту се не бавимо врлинама и талентима које овај народ има, а има их, јер је веома дарован од Бога, него покушавамо да сумирамо, резимирамо, одгонетнемо, лоцирамо шта је оно што нас кочи и како победити проблем.
[3] ,,Љубав може бити само субјекат према субјекту. Љубав никада не претвара никога у објекат. Дакле лице може љубити само лице, личност, и не може га претворити у објекат. Права љубав је лични позив и одзив, и увеч очекује лични одзив, а она може бити само према лицу, а то је већ заједница“, види Владика Атанасије Јевтић ,,Живо предање у Цркви“ , стр.89.
[4] . Хришћанска теологија је најбоље дефинисала појам личности. Свети оци, Кападокијци у IV веку, Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски: личност се изграђује у заједници љубави, конкретно у литургијског заједници, јер и наш Бог, Света Тројица,постоји у заједници три Личности, Оца, Сина и Духа Светога. Види ,,Живо предање у Цркви’’ Владика Атанасије Јевтић.
[5] Лат, collektivus, збирни, заједнички, општи. Наша словенска, српск реч лепо објашњава; заједница, бити једно, заједно, једно биће. Наш језик је пребогат предивним теолошким терминима; бити једно биће односно остваривати се и постојати на начин самога Бога, у заједници.
[6] Егоизам се и преовлађује у заједници љубави, у породици, овде говоримо о случају који је на жалост масовна појава данас, једне пројаве егоцентризма и погрешног схватања породичности и заједничарења, једне пројаве себељубља где појединац користи све око себе па и своју породицу за пројаву свог егоманијаштва, а у таквим случајевима страда обично породица, а на крају се то манифестује и на ширем пољу у заједници. Ако особе које живе у заједницама, породицама, не успеју да се остваре у љубави, ако то претворе у егоманијакални пир, онда постоји и вероватноћа да ће и потомство васпитавано у том духу бити такво. Отуда кажемо да егоманијаци суштински разбијају заједницу, праве од заједнице крда и дају бикове.