“Не упрежите се у исти јарам с невјерницима” (2 Кор. 6:14).
Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са неверницима и идолослужитељима; он овде није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из света (1 Кор. 5:10), него на општење у делима вере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смеју имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2. Кор. 6:15-16)?
Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у световним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви – православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они – инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увреде ако на њих применимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18).
И ако ми поседујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то – као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или – ко би, ако се у те ствари разуме, променио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или – који би човек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите реке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у световним стварима, зашто бисмо онда у делима вере били “мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду” (Еф. 4:14)?
Да не буде овога међу вама, браћо! “Не упрежите се под туђи јарам” (види: 2 Кор. 6:14). “Стојте у вјери православној и утврђујте се” (1 Кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцено благо свете вере православне, наслеђено од отаца ваших, који су за веру трпели многа страдања и лишавања?!
У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Немац да остане Немац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас – то је веома похвално. “Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења” (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих – непрестано их се присећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: “ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим” (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.
Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету веру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успешан развој човека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вечном, јер тамо “нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос” (Кол. 3:11); за добијање будућег вечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.
“Благочешће”, истинита, права вера, “у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања” (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа красноречиво сведочи да вера и добродетељи и правда узвисују народ и умањује грехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вера у Бога и крепка нада у Њега. “Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату” (Јевр. 11:33-34); ако он и греши пред Господом – пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење.
Поменимо за пример макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти – или пак када је остајао веран благотворном Јехови? Сетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био веран православној вери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вере и народности – Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је венчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вери и издаје отачких предања? Еј, тако! Амин.
Слово Светитеља Тихона (који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),
Србима у Џексонској цркви