Пустите дете и да погреши...

Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и поступке. Сумња у човекове могућности, која се испољава у претераној бризи и старању поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним. Таква су презаштићена деца.

02.01.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Док расправља с родитељима о проблемима претеране заштите и претеране везаности за дете, свештеник врло често има прилике да чује: “Он без мене ништа не може да уради”, “Она то не разуме”. Ове и сличне реплике су очигледан доказ неповерења родитеља према детету, ниске оцене његове способности да испољава самосталност, независност, да буде зрело. Наравно, увек ће се наћи родитељи који тврде да за њих њихово дете, колико год имало година, ипак остаје дете. Али, ту се главни задатак састоји у томе да се схвати шта, заправо, значи бити дете. Шта значи бити вољен и драг? Значи ли то да треба да краја свог живота играти улогу беспомоћног и слабог створења?

Бринути за судбину ближњега је једна ствар, а на сваком кораку испољавати ту забринутост, непрестано контролисати, не остављајући му право на грешку и, фактички, не дајући му да живи, то је нешто сасвим друго. Ако човек не стиче искуство у томе да чини неправилне поступке у детињству и види њихове последице, поставши одрастао и учинивши погрешан поступак, он доспева у веома сурове социјалне услове, у којима ће бити изузетно тешко исправити грешку. Ако дете не може да просуди и не одлучује се на поступак, ако говори: “не знам”, то значи да или неће да одлучује, или да нема навику за природно расуђивање и осећање. Не научивши то у детињству, оно ће и у каснијем животу стално доспевати у неприлику.

Ако дете не може да одлучи, не може конкретно да изабере нешто, мучи се, не одлучујући се да почне да дела, треба га подстаћи на самостално доношење одлука, а даље ће бити јасно шта је при томе правилно, а шта не. Када се одлука доноси и делање почиње, у његовом току се открива и одређује истина или неистинитост поступка. Тада се, враћајући се назад, може направити другачији избор, или се током делања може мењати правац својих поступака.

Научити искуствено разликовати неправилне поступке од правилних, научити поштовати одраслог и слушати га - и јесте један од задатака васпитања. Родитељи који се одлучују за овакав педагошки метод поступају мудро.

Васпитавање способности правилног поступања треба започети од раног детињства, када дете још увек жели безазлено мале ствари. У тим малим безазленим стварима дете се учи природној осећајности. Ту могу бити две или три варијанте изласка из настале ситуације.

Дакле, не треба решавати проблем уместо детета! Нека оно, одговарајући на питања, само дође до решења. Пожељно је дати му варијанте решења и објашњавати сваку (зашто је она лоша и зашто је добра), али избор треба препустити њему. Ако дете не бира оно што жели одрасла особа, треба направити педагошку паузу. Јер, како да поступи - нека буде његова воља, чијем формирању одрасла особа треба да помогне, односећи се према њој с поштовањем.

Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и сопствене поступке. Сумња у човекове могућности, која се испољава у претераној бризи и старању (јер старање је потребно слабима) поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним.

У односима родитеља према властитом детету често је присутно зрнце извесне смањене оцене личности детета. На пример: “Он ми је сувише рањив” или “Она је несамостална”. Разуме се, родитељима с таквим тенденцијама и таквим гледиштима прија када за њима влада потреба, и зато им је тешко да признају да заиста потцењују своје дете. Ако нису у праву у својој оцени, за то није толико криво дете, колико родитељи који су га таквим васпитали.

Деца којој родитељи стално понављају: “Ти си глупа”, “Од тебе ништа добро неће испасти”, “Такав безобразник као што си ти неће моћи ништа да постигне у животу”, “Дебељуцо моја...”, у стварности ће одрасти као безобразници, глупаци, дебељуце, од којих неће испасти ништа добро.

Често су циљеви и захтеви родитеља потпуно разумни и актуелни. Нпр. како да не подсетимо дете на то да је “огрезло” у прљавштини, да увек касни у школу, да лоше учи, да уопште не помаже у кући? Али, примедбе треба изражавати с љубављу, с разумевањем, мирно, без злобе и вике и, наравно, не сваки час. Родитељ мора да прихвати своје дете онаквим какво оно јесте, заједно са његовим недостацима. И, не само да га прихвати, него и да га воли, подржава и помаже му.

Морамо се помирити са тим да ће нас већина адолесцената у прелазном узрасту нервирати својим понашањем. Ту треба постављати питање не о томе како то потпуно избећи, већ како да се понашамо према нашим васпитаницима - онаквима какви јесу. Трпети рђаво понашање адолесцената јесте наш родитељски крст.

Деци је веома потребно родитељско разумевање. Ако у породици влада атмосфера међусобног разумевања и поверења, дете се отвара и често је спремно да за родитеље учини све.

На жалост, неретко родитељи не помажу, већ пре одмажу деци да се отворе. Углавном родитељи мисле да дете говори глупости ако не говори њиховим језиком, не изражава њихова гледишта. Ја не говорим да је дете увек у праву - наравно да није. Говорим о томе да су његово питање, или несавршена представа, или оно како он види ствари - врата која воде некуда, а не закључана врата.

Мислим да родитељ може, не постављајући питања, већ једноставно седећи са дететом, да исприча нешто о себи, може да се отвори. Ако дете, адолесцент, на то критички реагује или једноставно неће да слуша, није важно. Ти си с њим разменио мисли, он тебе као да није послушао, али није могао да не чује, и негде у сећању се то задржава. Сигуран сам да, ако бисмо разговарали са децом или адолесцентима једноставно, ако бисмо им причали - било да слушају или не слушају - ствари које вреде да се о њима говори, ако бисмо делили с њима најскривеније и за нас најдрагоценије искуство, то би некако отишло и задржало се у њима. Када ће се вратити - није познато, али то није важно. Није нам дато да знамо и рокове, али смо у стању да омогућавамо свему томе да се уреже у човекову душу” (Митрополит Сурошки Антоније Блум).

Неки родитељи не разумеју очигледну истину: најважније у васпитању није то да дете сјајно учи и да буде одличан ђак, већ да чак и са одраслом децом сачувају нит топлих душевних односа. Родитељи могу помоћи сину или кћерки да стекну самосталност не само упутствима и саветима, већ подршком и одобравањем на том тешком путу. Мала зрела радост због зрелог поступка детета и његовог зрелог избора може донети више него године честих вербалних “зановетања”, којима родитељи часте сопствено дете.

Игуман Евменије
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.