Ми смо на борбу против нечастивога призвани. Истина Светог Јеванђеља опора је и горка али за знање толико неопходна. Постоји ђаво, постоје зли дуси и они су јаки и препредени. То нам је порука коју, Богу се молећи, никад не смијемо пренебрегнути. Христос, Господ наш, сретао је демоне, кршио њихову моћ и сатирао их, и о томе нам Свето Јеванђеље на много мјеста свједочи.

Кажите данас некоме да вас муче зли дуси, да вас опсједају и душу вам раздиру, или, реците некоме да знате некога коме се то збива, насмијаће вам се, подругљиво, и ко зна шта ће о вама мислити. А постоје зли дуси, рекох, постоје и међу нама њихови шегрти, и широм свијета, па и овог великог града – отворите очи и видите – широко разапета мрежа ловаца на људске душе, који несрећне маме на, тобожње, своје знање и посједовање запретених тајни. А лукави демон смије се наивности, да не кажем, малоумности многих, који, и нехотично, његов посао врше.

Од постања свијета води се рат за људске душе. Он, „господар таме овога свијета“, (Еф. 6, 12) као и сваки препредени борац, да би нас заварао, успавао и лако својим канџама зграбио, хоће да нас увјери да га нема; да су приче о њему плодови нечије раздражене маште и сомнабулисања нервно растројених људи. Али, „људи који пазе на себе саме, на стање свог духовног живота, приметили су да њихова душа, до неког тренутка тиха и спокојна, као величанствена ријека, која мирно тече између својих обала, одједанпут бива узбуркана неком непријазном силом и почиње бурно да се колеба од навале нечистих помисли и страсних жеља; уочили су да се понекад неко у њима свом снагом окомљује на најтемељнија и на најсветија чувства.

У самим основама потреса вјеру нашу помрачујући и метући ум и памет, да би у томе мраку и пометености лакше опљачкао ризницу вјере. Та сила скољује човјека најразличитијим скверним, лукавим и хулним помислима када је расположен за свете и узвишене ствари, и то чине са таквом снагом да он мора да у зноју и сузама, понекад, одстојава најсветије и животворне истине вјере.

Своје побожно поштовање према лицима која су и на небу и на земљи преузнесена и прослављена и према предметима светим и достојним сваке поште. „Та се злобна сила, уопште, труди да све добро и свето представи човјеку у обличју мрачном и нечистом, све свијетло и прекрасно скривајући у мраку“...

Не заваравајмо се, „у крајњој злости својој, зли дуси су веома виспрени на свако зло – зато што су у почетку добили од Бога ум виши од ума људског, и због тога што живе већ веома дуго и никада не умиру, временом стичу све више и више средстава да ставе у покрет своју злобу, која је – њихов живот“. (Св. Јован Кронштатски)

Да би кога преварио и у своје мреже запетљао, ђаво узима обличја разна, а најчешће облике благих и добрих људи и крајње заводљивих жена, а када заробе онда могу да покажу своју праву наказну природу. Не свједочи ли нам и сама ријеч Божија, Свето писмо, да се „сатана претвара у анђела свјетлости“. (12. Кор. 11, 14) Отуда је потребна стална духовна будност и трезвеност.

Животопис, житија светих Божијих људи и подвижника, препуна су узбудљивих свједочанстава сталног њиховог надметања са лукавим демонима, те понекад и отворене физичке борбе са њима, туче и рвања.

Светом Антонију Великом, у пустињи, гдје се подвизавао, једног дана дође у посјету „један господин врло отмена изгледа и рече: Оче Антоније, да ли ће Бог и мени опростити гријехе? Знај, ја сам врло тежак грешник пред Богом. Хоће синко, одговори му пустињак. Нема тог гријеха који би био јачи и већи од милости Божије. Ма, знам ја то, рече тајанствени отмени господин, али моји су гријеси толико велики, да сасвим озбиљно сумњам да их чак и милост Божија може опрати.

Е, када је тако, рече свети Антоније, а ти ми онда дај времена да се ја, у молитвама, поразговрам са Господом, па дођи послије седам дана. У заказано вријеме ето опет тајанственог посјетиоца: „Шта би, оче Антоније, хоће ли ми Бог ипак опростити гријехе? Хоће, вели светитељ, али под једним условом, мораш цијели дан стајати на једној нози и викати: Ја сам сушта злоба и пакост, и човјекоубица од искона. Другог дана стој на другој нози и вичи: Ја сам лажа и отац лажи. А трећег дана стој и вичи: Ја сам мрзост опустошења. Хе, оче Антоније, нема ништа од тога! Кад бих ја све то учинио, ја не бих био тај који јесам“ – наиме, тај тајанствени посетилац био је сатана лично. (Лазар Милин)

Осим што нас увјерава о постојању демонских сила, Свето писмо нам свједочи да су они итекако јаки, „што показују примјери бјесомученика које никада ничим није било могуће свезати. А ако би их неко и свезао, у тренутку када би се смирили, они би у наступу раскидали чак и жељезне ланце.“ (Св. Јован Кронштатски)

Ја, лично, док сам жив, памтићу догађај у манастиру Тавни, којем сам присуствовао. Једном су довели једну старицу да јој се свјештају масла. Вјерујте, ланцима су јој руке биле завезане и крајеви ланаца били су, тешким ексерима, паломарима, забијени у под. Кад је отац Димитрије завршио свештенорадњу, она је, сва исцрпљена, а мирна и прибрана, отишла из манастира. Долазила је повремено да захвали Богу на Његовој милости. То није био једини случај чудотворног исцјељења у том светом манастиру.

Да ли да се уплашимо, обесхрабримо и предамо се у канџе ђавоље? Боже сачувај, ми смо на борбу призвани.

Присуствовали сте, свакако, крштењу, видјели сте, тражи се од кума, или од крштаваног, ако је одрастао, да се, три пута, одрекне ђавола, пљуне на њега и погази га. Тим актом, свако од нас објавио је рат демону, и тај се рат води до коначне побједе. И сви, који су га истински водили, добили су га. Јер Господ наш, није нас оставио без оружја. То оружје је смиреност, пост и молитва. (Мт. 17, 21)

А средство над свим средствима је вјера. Вјеровати да се Бог брине о нама и да је готов да нам помогне. Пред Њим дрхте све умне силе. Демони из бјесомучника гадаринског падоше пред ноге Исусове, вриштећи, да их не мучи. „Зар си дошао прије времена да нас мучиш“, (Мт. 8, 29) узвикнуше. Знају они и свјесни су да ће бити бачени у окове мрака пакленога и чувани тамо за суд, (2. Петр. 2, 4) послије којег ће их анђео Господњи бацити у бездан „у језеро огњено и сумпорно, и биће мучени дан и ноћ, у вјекове вјекова.“ (Откр. 20, 10)

Протојереј Василије Томић