Ја сам човек лишен човековог имена. Ја сам дете које нема родитеље. Мене је смрт уграбила пре но што сам се родио. Из таме сам прешао у таму не видевши светлост. Но ипак ти се обраћам речју мајка, теби која си ме носила у својој утроби, а затим ме бацила у кошчате руке смрти. Као да си прелазила реку па ме успут бацила усред бујице. Хоћу да ти кажем да сам те волео још пре свог рођења за које се испоставило да је моја смрт. У тренутку кад су се метални нокти приближили мом телу, безгласно сам узвикнуо: „Мајко, спаси ме!“. Кад су се упили у моје тело као зуби грабљивице, повикао сам: „Мајко, не убијај ме, поштеди ме!“. Али све је било узалуд и мајчина утроба је за мене постала место погубљења.
Мајко, зашто си ме убила? Вероватно ниси знала колико сам те волео док сам био једно тело с тобом. Хтео сам да те загрлим, али ми је џелат одсекао руке. Хтео сам срцем да се привијем уз твоје груди, али га је проболо железо. Желео сам да ме носиш на својим рукама, али си ме бацила у хладноћу ноћне таме.
Децу стављају у колевку, а моје су тело исекли и бацили на сметлиште, међу завоје натопљене крвљу. Нико није плакао над мојим телом и нико га није положио у сандук. Нашао сам свој гроб у зубима пацова.
Мајка чита молитву над својим уснулим дететом, а ко ће мене овде наћи и пригрлити? Ја се чак бојим да изговорим реч мајка кад се сетим ноктију који су кидали моје тело и кад је у том часу мајчино тело за мене постало тело хладне змије.
Постоје две свете речи: Бог и мајка. Бог ме по Својој милости није оставио, али Га моје очи не виде јер нисам просвећен крштењем. Другу свету реч сам изгубио јер ти се моја љубав показала непотребном.
Дете у тренуцима опасности виче: „Мама!“. Све док је мајка жива, човек није усамљен, није напуштен и зна да се мајчино срце неће одвратити од њега, па макар и цео свет устао на њега, и да ће га мајка угрејати својом љубављу.
Ја сам сироче поред живе мајке. Она ме је бацила у ноћ вечности, а да ме чак није ни погледала у лице. Она ме је без кривице осудила на казну и без суда ме предала смрти. Али она је несрећнија од мене. Док је убица секао моје тело, она је изгубила своје срце а да то и не зна.
Не само да си ме лишила земног живота, него си ме лишила и Цркве. Налазим се у њеној огради, али не у њој. Видим светлост која се излива из ње, али не могу ући у њу. Зато си ти постала убица не само мога тела, него и моје душе. Запамти да се убиством невиног понавља суд над Христом. Јуда је продао Невину Душу за 30 сребрника, а ти си мене продала за право да будеш слободна од свог детета. Још си и платила за моју смрт. Ти си поступила као Јуда. Кајафа је осудио Невиног. Рекао је да је боље да погине један човек, него ли цео народ, а ти си рекла да је боље да умре твоје невино дете, тобоже зарад добробити целе породице. Као да ја нисам твоје дете. Христа су распели на Крсту, а ти си мене осудила на распеће. Иако не видим Лице Божије, ипак знам да Он за све жели спасење.
Ниси ме чула кад сам у твојој утроби од ужаса викао: „Мајко, поштеди ме!“, и зато макар сада чуј друге речи: „Мајко, поштеди себе, поштеди своју душу и опери је сузама покајања!“. Ако будеш имала друго дете, дај му ону љубав коју си мени била дужна и нека бар оно осети топлину мајчиних руку и чује молитву над својом колевком. Просветли га крштењем како не би отишло на онај свет слепо као ја и да, ако умре у раном детињству, чује над својим сандуком појање Цркве, а на небу појање анђела, оно чега си мене лишила. Ипак, у овом животу нисам лишен одблеска Христове светлости, па макар она и издалека допирала. У зрацима те светлости ја те волим, несрећна моја мајко.
Архимандрит Рафаил (Карелин)
извор: manastirklisina.com