Брак је Света тајна, Богом благословена. Сваки престанак те благословене заједнице називамо брачним ломом или разводом, а све је то ужасно болно, ма како назвали, јер је сваки развод - кидање једне изузетне везе. Јер, како се каже у служби брачној: он ће оставити оца и мајку и окренуће се својој жени, а жена ће оставити оца и мајку и окренуће се своме мужу, и постаће њих двоје једно, а оно што Бог састави, људи да не раздвајају.

Видите, страшне су то ријечи, ми то често и заборављамо. И, онда се пије из једне чаше – чаше вјерности; пију и муж и жена помало, да би се завјетовали, до задњега даха, с благословом, да постану једна цјелина. Једна јабука, која је била располовљена, сада се споји, стопи, и постане цијела јабука.

А, кад идемо на тај лом и развод, то је, у суштини, једна врста умирања. Не само тијелом, него човјек умире духом, зато што многе наде, жеље, мир – нестају, а посебно је трагично кад између још постоје и дјеца, кад су дјеца жртва, посебно кад су мали и кад се њима експериментише. Јер, обично, при разводима, супружници постају гори него што су били и него што јесу, с обзиром да их је онај нечисти развео, да их доводи до ужасних конфузија, да се боре за једну виљушку, за једну кашику, праве ужас један од себе, а у суштини нису такви.

Тај лом, развод или растава - најбоље то може да исприча или осети онај ко је то доживео, на свој начин. Све је то болно, али болно на различите начине. Онога момента кад супружник окрене леђа својој супрузи, или обрнуто, кад увече иду да спавају и не причају, тада се појави та пукотина. Она може да се заглади сутрадан, али она остаје, ако се потпуно не изглади ријечју: “Опрости ми, моја је грешка”. Јер, обично чекају да она друга страна то каже. То је гордост, она не да.

Ако се та пукотиница пусти, доћи ће противник, који је то и изазвао, и ставиће динамит у то! И, онда ће разбити брак. Из личног искуства кажем: страшно је то! Било је тешко изнети то, много је тешко било изнети. Сваки развод је болан, али на другачији начин. Кад читаш из књиге, из туђег искуства – то је нешто друго. Али, кад лично искуство имаш и кад мораш да се сачуваш да не мрзиш, кад мораш да уложиш сву ту енергију вере и љубави да не би смео да мрзиш, да не чиниш неко зло, а да имаш довољно енергије да се концентришеш на своју децу, да им даш љубав и да ускратиш себи компромисе - е, то је тешко: ускратити себи компромисе.

А, компромиси су од малих до великих, свеједно је. Компромис ти је и да лизнеш нечисту ствар или да је једеш кашиком. Ако си склизнуо мало, склизнуо си до гуше. Ти ексцеси су се и раније догађали, али ретко, да је неко правио такав један испад или излет. Дешавало се код оних људи који су били на материјално бољој позицији. Сиротиња и они који су се мучили свакодневно, кад је муж са женом морао свако јутро да види шта ће јести, та животна брига их је терала једно на друго и нису могли једно без другога – и за подјелу рада, и како да преживе, како да дјечицу своју одрже. Та свакодневна брига им је давала снагу, додатну снагу цијелој оној Тајни везивања једнога за друго. Тако да нису имали слободног простора. Међутим, данас је другачије. Данас има вишка, и могућности, и средстава, тако да су ти излети много чешћи. И инспирација је страшна: нема тог ТВ програма, новина, да не видиш те обнажене, где имаш савете све могуће, а да се и онај ко је, на неки начин, сачуван – не саблазни.

Посебно код оних који већ уђу у извесне деценије, па та гордост у њима гура да би доказали још некако своју младост. Онда иду у експерименте, у глупости тог чулног живота, које су горке. Оне изгледају слатко, али су - горке! Јер, после тога, доводе до једног одвратног укуса, не само код оног који је преверио, пао, него и свих оних који су га волели, ценили, јер се сматра да ипак није имао довољно снаге да одржи ту моралну висину своје личности.

Имају саветовалишта брачна, али није то – то. Не може то да ти да у срцу мир, да би могао нормално да живиш, ако те је жена оставила. То су страшне ствари. То не може без изузетне љубави, према својој деци, а изнад свега, поверења и љубави према Богу –  Бог ће онда, на Свој начин, да ти донесе компензацију.

Може и овако да се схвати: да је тај супружник болестан, да је то једна врста болести, да је то један излет. Али, њему треба времена да схвати да тај његов чулни излет не значи ништа. Јер ће, пре или касније, остати јадан, празан и – покраден! И, онда ће, можда, на коленима да је моли да му опрости. Можда ће почети нови брак. Али је то питање за њу: колико вере има, колико љубави има, да ли је све то уништено, погажено. И, на концу, да ли је њена сујета повређена. Да ли жели и сама: кад може он, што не бих и ја? То је један испит, изузетно деликатан испит.

Господ је ту присутан, Он само чека да Га позовемо, да Га затражимо, да нам да снаге. И, она нека замоли Господа: “Господе, дај ми снагу да издржим, да ми се врати!” Да га Господ куцне, с оне стране, у срце његово! Па, да се, кроз једну ноћ или кроз један дан, на одређени начин, препороди, да падне на кољена и да каже: “Прости ми, Боже! Кајем се...” Ако има љубави и ако га зна добро, и ако у дубини срца свога зна да ће јој се вратити – она ће га чекати, издржаће. Годину, две, три... У молитви, нека тражи од Господа снагу. А, Господ, у исто време, ради.

Оно што је проблематично код тих развода је што су обично обоје фиксирани на ту трагедију, на тај лом, ту мржњу, на издају, на осуду... Али! Ако се један од супружника фиксира у срцу свом на нешто што је било лепо, нешто што је било дивно код те жене у своје време, или код тога мужа – како је знао да буде, изван свега, добар, пријатан, одан, како је знао да се жртвује – и ако на томе држи свој ум и своју мисао у срцу, неће га замрзети. Онда ће Господ дати ту топлу наду, па ће рећи: па, можда је ипак то у њему изазвано, можда је сад на неком излету, ђаво га је превео, одвео га на то чулно. Господ ће га куцнути, можда кроз сан, или кроз неки догађај, па ће се вратити. На тај начин једино може да се блокира мржња. Значи, да се супружник сећа тих најлепших момената кад су били срећни са том особом, и да на томе базира своје чекање, а не на мржњи. Мржња је мач са две оштрице: колико год човек сече напред, толико сече и њега самог, тако да се губи мир. Нема мира у мржњи. То је у жеђи пијење морске воде.

О. Војислав Билбија
Извор: saborna-crkva.com