Све што нас окружује, све што имамо, су дарови које нам је Бог дао, како би наш ум био усмерен на Бога сваки пут кад погледамо на њих. Када посматрамо Његове дарове, ми мислимо о Њему, када посматрамо Његова блага, ми мислимо о Њему, јер нам је Он све то дао. Бог је дародавац, од Њега проистиче све што је добро на земљи и на небу: твоја супруга, твоја деца, дом, здравље, све што имаш ти је дато од Бога. Да ли ми то разумемо? Не, ми то често заборављамо.

Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:

- „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“

Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.

А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!

Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.

- „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“

Ја сам му на то рекао:

- „А можда није добила цвеће?“

- „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“

Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.

Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.

Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.

А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).

Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.

Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.

Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајза, а ми имамо све!

Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.

Архимандрит Андреј (Конанос)