Према рукопису из 17. века који носи наслов „Проскинитарион Ватопедија” под насловом „Поводом иконе Есфагменија” записано је следеће:

Тадашњи старатељ Цркве који је био јерођакон, после дуготрајног и напорног целоноћног бденија за које је био задужен да преузме све послове у храму (за оне који су били на Светој Гори и доживели целоноћно бденије, посао црквених старатеља је огроман), отишао је у трпезарију и затражио од надлежног монаха мало хлеба и вина како би утажио глад. Монах задужен за трпезарију га је нагло одбио јер је све већ било очишћено и сређено.

Јерођакон се разбеснео, узео нож и кренуо је ка манастирској цркви говорећи: „Ја преузимам сав овај труд и дужност за храм, а они не могу да одвоје ни хлеба да једем“. Мрмљајући ове речи, стао је испред иконе Панагије и убо је у десни образ поред ока. Чим је задат ударац, на светој икони се појави рана као да је жива и из иконе је потекло много крви. Део крви са свете иконе прснуо је у очи јерођакона, и од тог тренутка он је ослепео. Тада је схватио шта је урадио, пао је на под и док је ударао главом о мермерни под и плакао, у себи је говорио: „Ја сам убица и сада сам достојан смрти“.

После извесног времена, за чудо су убрзо сазнали и остали монаси манастира и сви су се окупили да сведоче како крв тече из ране на лицу свете иконе. Нож је лежао на мермерном поду, још увек обложен мокром крвљу; испод иконе је била велика локва крви, а јерођакон који је учинио несвето дело, лежао на земљи, говорећи неразумљивим речима као што то чини опседнута особа. Све монахе је обузео страх. Игуман манастира их је одмах упутио да врше свеноћно бденије како би се измолио опроштај за јерођакона који је починио злочин. После многих бденија, а прошло је неколико месеци, Пресвета Богородица се јавила игуману и рекла му да је јерођаконов грех опроштен. Од тренутка када се игуман пробудио из виђења, јерођакону се вратио вид.

Јерођакон, са сада враћеним видом, седео је три године наспрам иконе плачући и тражећи опроштај за своје поступке. Једног дана је чуо глас са иконе: „Опроштен ти је грех, али твоја смела рука остаће црна и беживотна до краја живота и њено месо се неће распасти после твог упокојења“. То се и десило, јер је му је рука је остала беживотна и црна до краја живота. После његовог упокојења и ексхумације, као што је уобичајено на Светој Гори, рука му је и даље била црна, а ткиво нерастворено. Рука је постављена у стаклену витрину и чува се у фиоци испод иконе Панагије, која се налази у припрати капеле Светог Димитрија.

Преведено из рукописног Кодекса 293 Светог манастира Ватопед из 17. века